JAVNO A TAJNO

Transparentost je nešto o čemu se proteklih par godina priča jako intezivno, pa vjerujem da nema potrebe ponavljati definiciju tog pojma.

Za razlilku od toga, ono što kontinuirano treba isticati svakako jeste obaveza institucija sistema da pravovremeno i adekvatno informišu javnost o svom radu. Ne zato što oni koji rukovode njima to ne znaju ili zaborave, pa im treba podsjetnik, već zbog preuzete obaveze i osjećaja odgovornosti prema onima koji su ima dali mogućnost da štite javni, a ne partijski ili privatni interes.

U praksi često imamo situaciju da se do informacija dolazi na indirektan način, koristeći neformalnu komunikaciju ili lična poznanstva, što je najbolji pokazatelj kako zapravo funkcioniše cjelokupan sistem.

Umjesto da sve ono što želite saznati bude omogućeno na zvaničnim internet prezentacijama nadležnih organa, što je po meni najeftiniji ali i najefikasniji način, da sad ne elaboriram zbog čega, građani Crne Gore su (pre)često izloženi dodatnim troškovima kako bi doznali nešto što im je potrebno. Ili što jednostavno žele znati. Jer imaju garantovano pravo na to.

Tu dolazim do poente ovog komentara. Ne mogu a da ne primjetim kako zapravo lako prelazimo preko neprofesionalizma ili ako hoćete neodgovornosti, kada je riječ o netransparetnosti institucija sistema. Nedopustivo mali broj i ogranizacija i pojedinaca iz civilnog društva pokazuje interesovanje za praćenje transparentnosti institucija sistema na koje su upućeni.

Recimo da li vjerujete da na portalu Uprave za vode ne možete naći ni jedan plan upravljanja vodama?!

Sem šturih podataka o direktoru, nema podataka ni o njegovim saradnicima, niti o zaposlenima u toj za sistem veoma važnoj instituciji.

Da ne pričamo o izvještajima o radu, budžetu, projektima…