JA NISAM ODAVDE

,,Ponekad dolazim, ponekad odlazim, a što je što, ne znam. Ponekad jesam, ponekad nisam, al tko je tko, zaboravio sam.“

Rade Šerbedžija

Često mi se postavljaju pitanja ,,Odakle si?“  i ,,Gdje živiš?“ . U poslednje vrijeme gotovo svakodnevno.

Iako moj Nikšić uvijek nosim sa sobom i čuvam ga na sigurnom mjestu, duboko u srcu, sve više osjećam da zapravo dolazim iz nekog drugog vremena, neke potpuno druge dimenzije od ove u kojoj, ne svojom voljom, bitišem.

Teško je prihvatiti činjenicu da su trajno ugrožene vrijednosti poput dobronamjernosti, solidarnosti, saosjećanja, koje baštinim iz djetinjstva.

Ništa lakše nije shvatiti da je ,,tranzicioni“ period zauvijek uništio srednju klasu, koja je bila najproduktivniji i najplemenitiji dio društva, a kojoj su pripadali gotovo svi koji mi mnogo znače.

Ipak najteže je sebi priznati da su društvene anomalije kakve su kriminal, korupcija, nemoral, kukavičkul iz korijena promijenile životnu sredinu u kojoj sam rođen. Devastacija i degradacija prostora i prirode su su je učinile praktično neprepoznatljivom.

Zapravo kada se sve sagleda  možda bi moj odgovor na oba pitanja trebao biti isti – ,,Ja nisam odavde“.

Istina je da moj način života i (pre)česta putovanja  utiču da mi urođena melanholija povremeno postane dominantna karakterna osobina. Naročito nakon burnih neprospavanih noći.

Ali bio bih neiskren kada  bih sakrio da sam vremenom naučio da uživam u sklonosti ka samodestrukciji. To ispitivanje krajnjih granica psihe i ogranizma sigurno uzima danak. Kao i  čuvanje drugih od sebe.

Možda je to i sebično, prihvatati uvijek krivicu.  Mada kada razmislim, to je i nekako i najlakša opcija. Samo je teško nositi sve to u sebi. Vremenom postane previše toga.

Iskreno, ponestaje mi argumentacije da sebe ubijedim kako tako treba nastaviti i dalje. Da li to ide sa godinama, ili je nešto drugo u pitanju, još nijesam ukapirao.

Samo neka bude sa anđelima. Svako treba da ima svog anđela. Ili anđele, kao Viktorija.  Koliko ko može da podnese.

E mislim da sam dovoljno prostora dao uvodu.

Sad da pređem na ono što želim da kažem.

Nikad nijesam bio licemjer. Mnogo toga lošeg mogu da kažem o sebi. Pomalo bolesno, ali nekako sam ponosan na to.

Ovaj put neću o manama, već se vraćam na vrline. Ili ono što smatram pod tim pojmom.

Uvijek iskreno pristupam stvarima. Puštam kada prepoznam da treba i emocijama da me vode, iako znam da to ne preporučuju eksperti za javno zastupanje. Ali ko šiša eksperte. Znanje je davno palo na ispitu kod nas.

Zato smatram da je odgovorno i pošteno reći da ću sjutra biti u živom lancu koji će većinom činiti pošteni građani koji su dovedeni na samu ivicu egzistencije i koji vode grčevitu borbu za golo preživljavanje. Biću jedan od onih koji će Gandijavskim načinom skrenuti pažnju javnosti na sve anomalije za koje su odgovorne krovne institucije sistema iz sve tri grane vlasti. Biću kao i uvijek sa svojim prijateljima koje ne pitam ni za partijsko niti bilo kakvo drugo opredjeljenje. Biću tačno tamo gdje osjećam da treba da budem.

I lično i sa profesionalnog gledišta.

Ja sam odlučio da budem slobodan. Da ne budem kvazi analitičar već građanski aktivista. Ne smatram da bilo ko treba da me zove da učestvujem u nečemu što ima za cilj unapređenje kvaliteta života i životne sredine. Dolazim sam, nepozvan. Ali nijesam partibrejker.

Ne trebaju meni ni ciljevi, zahtjevi, alternative, scenariji…Niti idem za stranačkim liderima. Idem za sopstvenim osjećajem. Idem tamo gdje miriše na slobodu.

Meni je lako. Ja nisam odavde.

Posted in Некатегоризовано

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s