ЉУДИ С ГРЕШКАМА

,,Грешио сам, признајем, нисам био цвеће

Грешио и за вас, који нисте смели,

Па сад део мога греха нико неће

А не бих га дао ни кад бисте хтели“

Душко Трифуновић

Увијек сам осјећао потребу да се суздржим од осуђивања других. Покушавам у мјери могућег разумјети сваког ко погријеши. Оне који себи признају сопствене грешке изузетно поштујем.

Некако су ми ти људи са грешкама много ближи и природнији од ,,чистунаца“, паразитски наслоњених на вјештачке системе вриједности, без обзира да ли су их сами стандардизовали, или је то урадио неко још оптерећенији потрагом за сопственим величинама, у (раз)откривеним слабостима других.

Могуће да је због тога што и сам гријешим. Често у најбољим намјерама. А и прихватам своје грешке. Неке, поновљене и волим.

Као вјерујући човјек не смијем пропустити указати на непходност препознавања разлике у ,,тежини“ између грешке и гријеха, јер не бих волио да мој субјективни став изазове необјективне реакције, код оних из редова (без)грешних и невиних.

Схватам и да није исто направити грешку у математичком задатку или показати слабост пред изазовима са којима нас живот свакодневно суочава, иако постоји и реална шанса да се на крају изненадимо са идентичним или суштински сличним пресудама ,,земаљским“.

Такође, не могу се изједначити ни они који направе грешку опањкавајући друге и то схвате као сопствену слабост, са онима којима је осуђивање других стална потреба, па чак и душевна храна.

Људска грешка има и хумани карактер јер указује на суштинску разлику између човјека и машине. За људе са грешкама се можете и емотивно везати и бити на добитку, а за покварене машине тешко.

Док опрема са грешком јесте пропуст људског фактора приликом куповине, не врши функцију на очекивани начин и не оправдава инвестицију, људи са грешком, или више њих, итекако могу да усреће друге и тиме (не)очекивано донесу радост и сатисфакцију за другу, трећу или коју год потребну пружену шансу.

На памет ми паде мудрост, не сјећам се чија: ,,Гријешити је људски, опраштати Божански.“, која потврђује моју тезу.

И стварно јесте људски гријешити. И у односу према ближњима или природи, и на послу, знате ону чувену ,,Ко ради тај и гријеши“.  И у избору политичке опције. И са п(р)ороцима. Па и у љубави.

,,Љубав је најслађа грешка људске таштине“, закључио је норвешки драмски писац и пјесник Хенрик Јохан Ибсен. Могуће да се због тога и највише гријеши из љубави. Или у љубави? Питам се јер не бих да направим грешку у (пр)оцјени. Поново.

Некако осјећам да се и Ибсен учио на сопственим грешкама. Тешко да би учећи се на туђим, могао рећи нешто овако људски.

Има нешто посебно у људима и грешкама, нешто што ме непрестано тјера да гријешим. Оне нас чине слободним. Тјерају нас и да завиримо у себе, да преиспитујемо своје емоције.

Свака нова грешка, отвара нова питања, на која ако не знамо одговор, једино што можемо, а да буде људски, јесте поново гријешити. И све тако док не упознамо своје биће. Док не нађемо своје право ја.

Велики бенгалски пјесник, сликар и философ Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност, сматрао је да ,,до истине можемо доћи само ако нам је дата слобода да гријешимо“.

Кажем ја, само онај ко се боји истине, и о самом себи, и о друшту у ком живи, па и о животу уопште, бјежи од сопствених грешака тражећи туђе. Констатујем, не осуђујем, да не бих оставио дилему.

Мада осјећам и сажаљење према таквима који неспремношћу да се баве собом, заправо несвјесно чине грешку и постају немили у очима оних који су били предмет њиховог осуђивања.

,,Волите своје непријатеље, јер они ће вам рећи ваше грешке“, још је један цитат којим поткрепљујем изнесено, овог пута Бенџамина Френклина, за мене лично једног од ријетких америчких државника, чија је политичка заоставштина хумана и вриједна поштовања.

Управо зато и сам сматрам да смо ми људи са грешкама, који их правимо и прихватамо, понављамо и волимо, у великој предности над онима који гријеше бавећи се нама и нашим грешкама умјесто да се проналазе у својим. Ми треба да их цијенимо и због бесплатног ,,маркетинга“ којег нам праве. И то оног усменог који је вјероватно и најефикаснији.

Неспорно је да се из грешака може много научити и мислим да је управо ту скривена награда за све оне који су се свјесно или несвјесно усудули (по)гријешити.

,,Боље је неуспјети у огриналности, него успјети у копирању. Онај ко никада није гријешио не може бити велики. Грешка је прави тест за величину.“ – писао је и Херман Мелвил, још један романописац, приповједач и пјесник, и још један американац чије је дјело ,,Моби Дик“ оставило дубок утисак на мене, много прије него што ћу почети да се бавим грађанским еколошким активизмом .

Покушаћу сада да приводим крају и идем ка поенти. Ако погријешим и останем недоречен, погријешићу поново, па ваљда будем успјешнији.

Вјерујем да се као друштво морамо окренути ка будућности, извући из учињених грешака оно највриједније, што се може искористити, како би се и то наслијеђе сачувало од заборава.

То би значило и да се пружи шанса најспособнијим међу нама, онима који су сопствене грешке преокренули у драгоцјено искуство и који су спремни учинити нову ,,грешку“ па ставити јавни интерес испред личног.

Не смијемо себи дозволити луксуз и одрећи се људи са грешкама, можда и највриједнијег природног богатства којег данас имамо.

Грешке нас чекају  и на том путу, то је неминовно. Али, без бриге имамо људе и за то.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s