Граде мој

,,Ти си тај кога чекају да мења. Ти си освета паметних. Нада оних који требају решења. И овај пут устајеш за њих.“

Гоблини

Граде мој волим те. Пишем ти,  а пишем и себи. Није ми лако, јер кроз моје ријечи излива се душа. Никад, као ни ти, нисам научио да се одбраним од себе. Не знам шта је то у нама, што нам не дозвољава да будемо као други. Сви гријеше, али ми смо отишли предалеко. И нека смо. Могло нам се. Дошло нам је. Ми смо увијек вољели више оне са грешкама него ,,чистунце“. И никад не бих промијенио ништа што је било. Тако је морало. Ал сад морам да Ти кажем, доста је. Не можемо више овако. Морамо се издићи. Као Феникс. Из пепела. Морамо Граде мој. Вријеме је.

Сјети се Жуте греде и ,,гладних“ са пуним стомацима и пуних пара. Сјети се како су Те злоупотријебили и од тебе узели све што су могли. Сјети се корзоа 92-е када је сваки дан био стампедо.Бомби. Смрти. Ја то не могу да избацим из главе. Не могу Граде мој.

Ал сад по први пут осјећам да можемо урадити добре ствари. Искрено осјећам. И лупа ми срце док ово пишем. Можемо јер имамо шансу да објединимо све који Те воле и који хоће да буду Ти. Коначно. Од нас су деценијама одлазили они које смо вољели. А ми смо гледали, ћутали и патили. Ал сад имамо прилику да нам се врате они које волимо. Да са собом донесу љубав. Према Теби. Према себи. Да донесу и неке нове вриједности, које никад нисмо имали.

Знам тешко је прихватити одговорност. Ал сад мораш Граде мој. Због свих нас који Те волимо и вјерујемо у Тебе.

Љето је. Твоје улице у центру су пуне. Провод је бољи него на приморју. И нико нема то. И то су све наши људи. Твоја дјеца. Са свих страна су дошла и донијела љубав. И своју дјецу.

Граде мој, имаш животну шансу да коначно чују оно што желиш да кажеш. Да те разумију. Да осјете шта осјећаш.

Мене тешко да могу. Ал Тебе могу. А Ти си ја. Ти си сви ми.

Мора нам прорадити хормон среће. Доста је било да нас препознају по патетици. По тужним дешавањима.

Издигни се из овог пакла и покажи да си Град. Један једини. Највећи.

Има нас пуно који ћемо помоћи. Љубављу и визијом. Не требају Теби експерти. Ти си највећи. Треба да коначно доживиш да се о теби брину они који Те воле. Који Те схватају. И знају шта Ти треба. Шта нам свима треба.

Ти си мени дао љубав. И прву. И највећу. Дао си ми и патњу.

И дотакли смо заједно дно дна.

Ал се никад нисам предао. А вјерујем да ниси ни Ти.

Нису се предали ни многи који Те воле. Можда је тако понекад изгледало. Ал знам да знаш да нису.

Сад је на Теби.

Знам да ме разумијеш. Знам да знаш све моје ожиљке. И на тијелу и на души.

Знаш да и ја знам.

Волим те Граде мој.

Ja ћу задржати патетику а Ти цвјетај и радуј се, једини Граде мој.