Ne dajmo Prirodu

 

Poslednjih dana u moru istinitih, poluistinitih i lažnih vijesti, često se provlači ili podvlači,  kako se, dok planetom hara koronavirus, priroda vidljivo oporavlja.

Valjda zbog potrebe podizanja spalog morala, ubjedljiva većina onih koji se pojavljuju u medijima, oni znani, samop(r)ozvani i neznani junaci, uz naglašen osuđujući i samokritički ton, tako ubjedljivo najširoj javnosti obrazlažu zašto je došlo do toga, kao da su sopstvenim oćima vidjeli vedro nebo, bez smoga, iznad Vuhana, plivali sa ribama, u kristalno čistoj vodi, kanalima Venecije ili hranili delfina, prvog,  posle mnogo vremena, primjećenog na obali Trsta.

Kao neko u kome je ova vanredna situacija, bez obzira što je Vlada Crne Gore,  iz njima znanih interesa, ne proglašava takvom, posle dugog zimskog sna probudila skepticizam,  nakon pojedene dobre porcije salate od srijemuša ili medvjeđeg luka, kako još zovu ovu ljekovitu biljku,  osjećam neodoljivu potrebu da izbacim iz sebe stavove i mišljenja, kako bih očistio sistem za varenje i smirio uzburkalu krv, pošto lično ne mogu da ,,svarim“ većinu onog što nam se po tom pitanju servira ovih dana.

Prirodu, iako je nedjeljiva, mi ipak ,,dijelimo“ na živu, koju čine živa bića, ljudi, životinje i biljke i neživu gdje su voda, vazduh, zemljište, sunčeva svjetlost i toplota… Da bi živa bića mogla da rastu i razvijaju se, dišu, uzimaju vodu, hrane se i razmnožavaju, neživa priroda pruža živoj te osnovne, prirodne uslove za život.

Po podacima Ujedinjenih Nacija, iz 2019. godine, ima 821,6 miliona gladnih u svijetu. Isti izvor navodi i da postoji  i trend porasta  pothranjenosti od 2015. godine, te da jedan od ciljeva održivog razvoja, da do 2030. godine nijedna osoba na svijetu ne bude nepothranjena,  predstavlja ,,ogroman izazov“. Svakog dana oko 25. 000 ljudi umire od gladi,  na našoj planeti.  Svakih pet sekundi, od gladi umre jedno dijete.

U jednom od izvještaja Svjetske zdravstvene organizacije i UNICEF-a, kojeg sam čitao prethodne godine,  navodi se  da oko 2,2 milijarde ljudi na planeti nema pristup pijaćoj vodi, te da 144 miliona ljudi pije neprećišćenu površinsku vodu.

U tom izvještaju se navodi da 4,2 milijarde ljudi nema pristup klozetima sa sigurnim odvodom, a 673 miliona ljudi i dalje obavlja nuždu na otvorenom. U poređenju  sa 2000. godinom, kad je nuždu na otvorenom obavljalo 21 posto populacije, sada to čini devet procenata. Međutim, u 39 zemalja, broj ljudi bez klozeta zapravo je porastao, prvenstveno u subsaharskoj Africi, gdje je značajan porast stanovništva.

Tri milijarde ljudi i dalje žive bez osnovnih higijenskih uslova, koji podrazumijevaju posjedovanje klozeta za  domaćinstavo i umivaonika sa sapunom i vodom u kući.

Globalni savez za zdravlje i zagađivanje (GAPH) u svom istraživanju, objavljenom krajem prethodne godine navodi da je tokom 2017. godine 8,3 miliona stanovnika umrlo prevremeno uslijed različitih vrsta zagađenja. Jedan od sedam smrtnih slučajeva na globalnom nivou, tokom istraživanog perioda, pripisuje se lošem kvalitetu vazduha, vode i tla i hemijskom zagađenju.

Još su mi u glavi podaci sa početka tekuče godine, da je u požarima u Australiji j stradalo oko 500 miliona životinja, sisara, ptica i gmizavaca  a stručnjaci su zabrinuti da su neke biljne i životinjske vrste izumrle. Tokom tih požara, pogimulo je 170 ljudi, a vatra je uništila oko 30.000 hektara šuma, poljoprivrednih dobara i naselja.

Ako je Australija daleko, evo nešto bliže. Nešto sa Zapadnog Balkana, što i dalje uništava prirodu. I živi i neživu. Uzima i živote i otima sredstva koja su se mogla iskoristiti za zdravstveni sistem.

Po izvještaju Alijanske za zdravlje I životnu sredinu (HEAL) samo na Zapadnom Balkanu se nalazi 16 postrojenja iz doba komunizma, koja su u 2016. godini, ispuštala istu količinu sumpor-dioksida  kao i 250 elektrana na ugalj sa 30 puta većim kapacitetom u Evropskoj uniji. Ove termoelektrane svake godine izazovu 3.900 slučajeva prerane smrti, 8 000 slučajeva bronhitisa kod djece i drugih hroničnih bolesti širom kontinenta, a to košta zdravstvene sisteme i ekonomiju do 11,5 milijardi eura.

U Zemljama Zapadnog Balkana, ima oko 500 malih hidroelektrana, sa tendencijom rasta, a samo u periodu od 2009. do početka 2019. godine, kako u zajedničkoj analizi navode međunarodne organizacije CEE Bankwatch Network, WWF, Euronatur, RiverWatch  i Save The Blue Heart of Europe,  izgrađeno ih je 388.

Mnoge od njih se nalaze u zaštićenim područjima ili onima koja bi bila zaštićena da su zemlje članice EU, a postrojenja su i pojedinačno i kumulativno prouzrokovala ozbiljnu ekološku štetu.

Prelijepe, divlje rijeke, većina od njih sa vodom A1 kategorije, koju su mještani koristili za vodosnabdijevanje, zarobljeno je u cijevi, a riječni i povezani ekosistemi devastirani. Ljudi otjerani sa đedovine i iz svojih domova, trajno poremećena ekosistemska harmonija, a neke autohtone vrste, poput potočne pastrmke osuđene na istrebljenje.

Evo nešto i za Crnu Goru.

Područje Sinjajevine, drugi po površini pašnjak Evrope, po Studiji  zaštite koju je uradila Agencija za zaštitu prirode i životne sredine,  zaslužuje zakonsku zaštitu kao Park Prirode. Kroz plan održivog upravljanja, može se razvijati, između ostalog, stočarstvo, što bi u velikoj mjeri unaprijedilo domaću proizvodnju, koja je trenutno na nedopustivo niskom nivou, Vlada Crne Gore, na inicijativu Ministra odbrane,  najljepši dio Sinjajevine proglašava vojnim poligonom, na kom će se izvoditi gađanja bojevom municijom. Čak se ide toliko daleko da se pašnjak pošumljava i to alohtonim vrstama, čime se mijenja prirodna namjena tog prelijepog prostora, na kom se nalaze neke od najistaknutijih alpskih pejzaža Evrope.

U Nikšiću smo, u noći 16. aprila, imali situaciju da su satne koncentracije suspendovanih  čestica PM 10 u periodu od 22 do 23 sata povećane sa 39, 2 µg/m3  na  243, 7 µg/m3 , a one još sitnije i po zdravlje opasnije PM 2,5 , u istom vremenskom intervalu, sa 32, 8 µg/m3  na 207, 3 µg/m3. Podatke, još nevalidirane,  preuzeli smo sa zvanične aplikacije Agencije za zaštitu životne sredine, za praćenje kvaliteta vazduha u Crnoj Gori. Da bi laicima bilo jasnije, zakonom dozvoljena vrijednost za srednje dnevne koncentracije PM 10 suspendovanih čestica je 50 µg/m3, dok je  za PM 2,5 zakonski propisana  granična godišnja vrijednost 25 µg/m3.

Dok su nas građani alarmirali i tvrdili da ne mogu da dišu i da zagađen vazduh dolazi iz pravca željezare Toščelik Nikšić, nije bilo nikakvih zvaničnih informacija o ovom incidentu., zbog čega smo Upravi za inspekcijske poslove Crne Gore, uputili Inicijativu za inspekcijski nadzor.

Danas me jedan sugrađanin obavijestio o problemu koji ima, o napadu napuštenih pasa,  koji izgladnjeli i prepušteni sebi, u potrazi za hranom lutaju  divljim deponijama uz rijeku Gračanicu, na njegovo stado ovaca i koza. Iako se problem više puta ponavljao, čovjek nailazi na ponižavajuće ignorantski odnos lokalne samouprave, konkretno resornog potpredsjenika u čijoj je nadležnosti problem. Taj ,,stručnjak“ je u izjavi za medije istakao institucionalnu nemoć i pozvao se ne koronavirus, uz predlog sugrađanima koji se žale da im napušteni psi prave problem, da se sami snađu. Možda da ih otruju, kao što je višedecenijska praksa lokalnih samopurava?

Devastirano korito i obale Gračanice i inače izgledaju kao iz horor filmova a apokatiptične scene svakodnevno plaše i mještane i slučajne prolaznike. Ta  tečna divlja deponija, nema više ni obris  rijeke, što ćete vidjeti i na video zapisima koje smo uradili Vlado, Čiki i ja  početkom uvođenja restriktivnih mjera zbog koronavirusa.

I sad neko da kaže kako se priroda vidljivo oporavlja, dok traju vanredno stanje i restriktivne mjere, poput obustavljanja međunarodnog vazdušnog i željezničkog saobraćaja ili  međugradskog drumskog, zbog koronavirusa.

Sram ih bilo.

Mnoge bolesti, poput dijareje, kolere, tifusa, hepatitisa A, mogle bi biti eliminisane kad bi širom svijeta bili dostupni pitka voda i toaleti spojeni na kontrolisani kanalizacioni sistem, sa savremenim funkcionalnim postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda.

Širenje crijevnih parazita i očnih bakterijskih infekcija, takođe bi bilo smanjeno.

Siguran sam da isto tako postoji i veza prirode sa koronavirusom, odnosno njegovim zaustavljanjem.

Nisam, kao Tramp, svjetski moćan, pa da mogu optuživati nekog, sa ili bez dokaza, ali kao što sam najavio, imam mišljenje i o porijeklu pandemije izazvane koronavirusom.

I odmah da kažem, da bi moje mišljenje razumjeli  morate vjerovati u bolja vremena i poželjeti da budete dio održive budućnosti.

Ko je čitao ili pokušao shvatiti Sveto pismo,  Novi zavjet,  vjerujem da se sjeća Otkrivenja Svetoga Jovana Bogoslova i priče o jahačima apokalipse.  Ko još nije čitao, nadam se da će pročitati, ali i razumjeti poentu.

U kontekstu prirode i koronavirusa, pomislih na onog četvrtog jahača apokalipse, na zelenskastom konju, što simbolizuje boju bolesnih i nedavno preminulih. Njegovo ime bilo je smrt a u pratnji je imao ad, što simbolizuje pakao i njma je, citiram ,,data vlast nad četvrtinom Zemlje, da ubijaju i mačem i glađu i kugom i zverinjem zemaljskim”.

Taj jahač apokalipkse, kao i drugih trojica, ne računaju da čovjek, ako to istinski želi, bez obzira koliko je ponižen, može u sebi pronaći vjeru. U Boga. U Prirodu,. U Žvot.  Novi, bolji život.

Tu im ni sva vlast, ni domaći izdajnici i saradnici okupatora, ne mogu pomoći.

Još ako čovjek čovjeku bude Čovjek, završiće na neuređenom smetlištu istorije, nekoj divljoj deponiji na peruferiji pakla, sa sve koronavirusom, da im održava temperaturu veću nego što će klimatske promjene ikad izazvati na našoj planeti.

Pametni ratnici iz svake bitke izađu mudriji, što me dovodi do još jedne od omiljenih knjiga, koju, uz Novi zavjet, držim uvijek na uzgavlju kreveta u porodičnom domu.

Radi se o Priručniku za ratnika svjetlosti, briljantnog Paola Koelja. Poklon koji sam dobio od mog brata Nikole, za rođendan 1999. godine, posle pakla koji su nam priredili neki drugi jahači apokalipse. Naravno sa domaćim izdajnicima i saradnicima okupatora.

U tom djelu pisac ističe da ratnik svjetlosti vjeruje. Neću citirati, sažeću. Zato što vjeruje u čuda, ona se dešavaju, želi da sretne ljubav, ona se pojavljuje. Naravno, to prate i povremena razočarenja. Sluša kako ga dežurni analitičari saželjevaju kao naivnog. Ali Ratnik svjetlosti i dalje vjeruje, jer zna da će se to isplatiti. Da na svaki poraz, dolaze dvije pobjede u njegovu korist.

Vjerujući sam čovjek, a kako ovaj tekst pišem na Vaskrs, nadam se shvatićete, makar dio vas, zašto sam citirajući kraj Novog zavjeta i dio Priručnika za ratnika svjetlosti,  simbolično poželio  da nas sve pozovem na novi početak.

Ne dajmo Prirodu.

CRNI PETAK

,,Država to sam ja.” (L’état c’est moI)

                                                                                    Luj X1V

Ubijeđen sam da je prije 27 godina teško bilo i zamisliti da će u jednoj zemlji, koja je u tom vremenu sebe proglasila ekološkom državom, doći do ovog stepena devastacije  najvrijednijih prirodnih resursa.

Ne zato što i tada nije postojao ekokriminal ili krivolov, neplanska i nelegalna sječa šume ili eksploatacija riječnog materijala, divlja gradnja ili nekontrolisano odlaganje otpada, ispusti neprešišćenih otpadnih voda ili aerozagađenje, već zbog očekivanja da će mali sistem kakav je Crna Gora, prije ili kasnije shvatiti koliko je veliki razvojni potencijal te Ustavne  odrednice.

Predugi tranzicioni period koji će istorijski ostati upamćen i po skandaloznim pri(h)vatizacijama najvećih industrijskih kompleksa i od SFRJ naslijeđene prrivrede, stvorio je elite koje su bile spremne da posluju ,,na crno” za državu i sebe, koristeći tu poziciju da raspodjelu profita izvrše po principu Luja XIV (nije namještaj) ,,država to sam ja”.

Svi smo gledali svojim očima kako sitni šverceri goriva i cigareta, šire svoje djelatnosti i prate sivo-tržišne trendove, uvećavajući svakodnevno i svoje bogatstvo i društveni uticaj, prvo u lokalnim zajednicama, pa onda i na nacionalnom i regionalnom nivou. Neki su se i divili, što je najtužnije, neki opravdavali to potrebom za golim preživljavanjem u haosu 90-tih, a neki su se jednostavno pravili da to ne vide i da ih ne dotiče.

Sjever pamti kako su uništeni veliki privredni giganti i od srednje klase napravljena sirotinja, dok primorje ne zaboravlja kako je bilo živjeti u vremenu kada su upravo domaći turisti bili nosilac turističke sezone. Ono što brine jeste da se o tome još uvijek u najvećoj mjeri priča po kuloarima a ne javno. A kada neko to javno argumentuje ili sa sjetom pomene, obično se prepozna ,,politizacija” problema, što je za mene lično najgori mogući scenario, koji svjedoči o nedostatku kulture dijaloga i građanske hrabrosti.

Mada ako znate da se čak i opozicioni poslanici sve češće upravo tom zamjenom teza pravdaju zbog izostanka njihove konkretne podrške građanskim inicijativama, nije ni čudo da se ta matrica sve intezivnije koristi od onih koji žele skrenuti pažnju javnosti sa suštine nekog životnog problema. Ipak, fenomen je da građani koji pokušavaju inicijativama unaprijediti ili zaštiti životnu sredinu, ne dozvoljavaju prestavnicima zakonodavne vlasti, da ih javno zastupaju zbog straha da će to biti zloupotrebljeno u svhu partijskih interesa ili lične promocije, što nije isključeno, ali je i isključivo. Niko danas nema luksuz da odbije podršku od onih koji mogu uticaj i medijski prostor iskoristiti za očuvanje javnog interesa. Isto kao što niko nema pravo da kao svoje prisvaja prirodne resurse u vlasništvu države.

Svakako nedostatak opšte kulture i kućnog vaspitanja, ekonomske nezavisnosti i slobode izbora, bile su očekivane posledice, ako se prisjetimo da je komunistička era krajem 80-tih prošlog vijeka, završena tako što su oni sa prosječnom platom od 1.000 njemačkih maraka, što je sad u rangu bar 2.000 eura, plaćenim godišnjim odmorom, stambeno obezbjeđeni, pravom na bolovanje, neradnim vikendima, prvo zavedeni, pa brutalno poniženi i dovedeni pred rub egzistencije.

Današnje generacije koje mahom rade kod poslodavaca koji su se obogatili i stekli društvene pozicije na opisani način, za par stotina eura, sa minimalnim osiguranjem i bez slobodnih vikenda i odmora, po 10 do 12 sati dnevno, kreditno zaduženi, teško da mogu razumijeti vrijeme kada su njihovi roditelji odlučili da punih džepova pokažu nezadovoljstvo ličnim primanjima i dovedu na vlast one koji do tada nijesu imali apsolutno nikakve poslovne reference. Mada moguće da neki i mogu. I lično znam dosta onih ,,razumljivih“.

Nije mi namjera da u ovom tekstu fokus stavim na prošlost, već upravo suprotno, želim da mislimo na budućnost. Zato sam i pokušao da prikažem motive i pozicije ključnih aktera, koji danas rješavaju pitanje ,,života i smrti“ naših rijeka, jezera, mora i planina, divljeg života i kulturnog naslijeđa.

Potpuno je jasno da ekološka država ulazi u fazu totalne rasprodaje, da su nakon pohare privrede, na red došli najvrijedniji prirodni i ljudski resursi. Devastacija Tare i invazija projekata malih hidroelektrana na naše rijeke, ravna je okupaciji i zahtjeva patriotski odgovor svih odgovornih građana koji vole Crnu Goru. Isti je slučaj sa namjerom da se Sinjajevina, po prirodnim vrijednostima prepoznata kao budući Park prirode, koristi za vojne potrebe, okolina Crnog jezera za ,,eco-lodge“ naselja, more za eksploataciju nafte i gasa i još mnogo drugih otvorenih pitanja, sa ekološkom dimenzijom.

Važno je znati da je društveni ambijent takav da dolazi do smjene generacija i kod domačih ,,investitora“ i političkih elita, da se prave i ,,back up“ strategije i sredstva ulažu na destinacije koje bi mogle biti idealne za nastavak životne ,,tranzicije“, onih koji su se obogatili zloupotrebljavajući položaje i koji shvataju da će morati doći na red i njihov koverat. Ili kofer.

Isto kao što treba biti svjestan činjenice da mnogi građani odlaze iz Crne Gore nezadovoljni i sa namjerom da se nikad ne vrate.

Zato je od životne važnosti spasiti ono što će dati povod i motiv da  ostanu i vrate se oni koji nam trebaju.

Sačuvajmo Crnu Goru od crnog petka, bez ijednog metka.

Kad padnu maske

Crna Gora je Svjetski dan životne sredine dočekala sa otvorenim poglavljem 27, što je novi momenat u odnosu ne prethodne, kada se to najavljivalo kao da će biti kraj svih ekoloških košmara u ekološkoj državi, iako smo mi iz civilnog sektora upozoravali da je riječ o političkoj odluci, a ne konkretnom unapređenju postojećeg stanja u oblastima životne sredine i klimatskih promjena.

Kako se ove godine ovaj značajni ekološki datum širom svijeta obilježio pod sloganom ,,Pobijedimo aerozagađenje“ , možemo na primjeru opštine Pljevlja dokazati da nadležrei institucije nemaju razloga da se hvale ostvarenim uspjesima, već nažalost samo promašenim odlukama, politikama i planovima, koje su građane koštali zdravlja, vremena i novca.

Naime, ako polgedamo prolazeću sezonu grijanja, kroz zvanične izvještaje monitoringa kvaliteta vazduha u Pljevljima, u periodu od oktobra prethodne godine zaključno sa 1. aprilom, do kad su podaci dostupni javnosti, zabilježeno  je čak 142 dana sa prekoračenjima srednjih dnevnih vrijednosti PM 10 čestica, od čega je 74 u prva tri mjeseca tekuće godine.

Ako znamo da su praškaste materije opasne po ljudsko zdravlje naročito za osjetljive grupe poput  hroničkih bolesnika,djece, starih, trudnica, kao i da je shodno zakonu maksimalno dozvoljeno 35 dana sa takvim prekoračenjima,, potpuno je jasno da instittucije sistema moraju da urade konkretne i vidljive pomake u ovoj problematici, koja se nažalost mjeri brojem oboljelih, prerano umrlih i onih koji su se iselili zbog potrebe života u kvalitetnijoj životnoj sredini.

I Nikšić i Podgorica imaju izražene probleme aerozagađenja, naročito tokom perioda grijanja, pa je u periodu od 1. oktobra prošle do 1. aprila tekuće godine, broj dana sa prekoračenjima srednjih dnevnih vrijednosti PM 10, u gradu pod Trebjesom bio 74 a u Glavnom gradu 54, s tim što je u Nikšiću, kao i u Pljevljima,  već u prva tri mjeseca ove godine premašen  broj dozvoljenih dana sa prekoračenjima.

Kada su UN 1974. godine ustanovile Svjetski dan životne sredine, motiv je bio uravnotežen ekonomski razvoj i zaštita životne sredine, što se danas preporučuje i globalnim ciljevima održivog razvoja, a kako naše institucije sistema to shvataju i poštuju najbolje potvrđuju činjenice da nijedan od najvećih industrijskih zagađivača ne posluje u skladu sa savremenim ekološkim standardima, več da se i sada prećutno odobrava zagađenje vazduha i ugrožavanje zdravlja ljudi.

To što je TE Pljevlja dobila uslovno integrisanu dozvolu, Toščelik Nikšić za pojedine pogone, a Uniprom KAP-u dopušteno da radi i bez tog plana usklađivanja poslovanja sa važećim zakonskim okvirom iz oblasti životne sredine, pokazuje nam nespremnost institucija sistema da suštinski primjene sopstvene politike i planove.

Ako izađemo šire iz okvira ovogodišnej teme Svjetskog dana životne sredine, ne možemo a ne istaći izražene probleme poput unakaženja rijeke Tare, ,,suze Evrope“, zaštićene nacionalnim i međunarodnim stepenom, što ostavlja trajni ožiljak razvojnoj viziji ekološke države,  invaziju projekata malih hidroelektrana na naše prelijepe rijeke, koje se stavljaju u cijev zbog potrebe privatnih interesa, zabrinjavajuću namjeru Ministarstva odbrane da područje Sinjajevine, koje ima regionalni razvojni potencijal  kroz proglašenje parkom prirode, iskoristi za vojni poligon,  neodrživog sistema upravljanja otpadom i ponižavajući zanemarljive rezultate reciklaže, neriješenog problema kanalizacionog mulja sa potojećih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, gdje ima elementata za ispitivanje organizovanog ekokriminala na međunarodnom nivou, loše upravljanje naconalnim parkovima i nepostojanje upravljačkog mehanizma za većinu zaštićenih podrućja, nelegalnu sječu i još mnogo toga lošeg.

Zato i ne čudi što se u kontekstu obilježavanja Svjetskog dana životne sredine, od strane nadležnih fokus stavlja na jednokratne, u najvećem broju slučajeva i besmislene akcije čišćenja otpada, tj prebacanja sa jedne na drugu nelegalnu tačku za tu namjenu, umjesto da se akcenat stavi na ono što bi trebala biti suština tj jest primjenu strateških i akcionih planova, ukoliko je moguće uopšte relizovati nešto iz tih, najčešće prepisanih, listi želja.

Ono što ipak čudi jeste drskost najodgovornijih za promašene politike, onih koji koriste, samoreklamerske politikantske performanse, poput akcija čišćenja čistih prostora u sred radnog vremena, da upute kritike na račun ekoloških nevladinih organizacija zbog neprihvatanja uloge ,,čistača smeća”, koja je njima vjerovatno najidealniji scenario za saradnju sa civilnim sektorom.

Neuporediv je osjećaj realizovati dobro osmišljene akcije uklanjanja otpada, sa edukativnom notom,  u kojima učestvuju građani, djeca, cijele porodice, turisti, sportski klubovi  i kada su motivi za to ljubav prema prirodi, svom gradu, svim živim bićima, rijekama, jezerima, moru, druženje, kultura življenja,  umrežavanje, demonstracija vještina i znanja,  sa akcijama čišćenja u kojima po direktivi učestvuju zaposleni u državnoj i lokalnoj administraciji, podržani ništa manje nego vojskom , policijom, radnicima javnih komunalnih preduzeća, koji obezbjede  brojnost a sigurni smo i urade svoj dio posla.

Čini mi se da su neki previše impresionari svakodnevnim samoreklamerskim politikantskim performansima predsjednika  Srbije, pa je za očekivati da se ubuduće ni ne organizuju ovakvi eko spektakli već da se iskoristi prilika da se ,,prikače” na trud radnika ,,Čistoće” i samo sa neke očišćene lokacije, uz ,,selfi” pošalju medijima kritički osvrt na nevladin sektor i iste te medije, koji im daju toliko prostora za kritiku.

A i bolje tako. Ovako plaćamo dotatnu vožnju do kuće na tuširanje i presvlačenje,  usred radnog vremena, a ne daj Bože neko bi se mogao i povrijediti, zbog izostanka adekvatne opreme za akcije čišćenja, pa bi i to morali platiti građani.

Bluz mutne vode

,,Svi znaju svrhu, štuka na vrhu tu su da kvare i naprave lom

a dole na dnu sudbinu jadnu mnogima rešava nekakav som.”

Đorđe Balašević

Mnogo je u poslednje vrijeme priče o vodnom bogatstvu Crne Gore i načinu na koji se njime upravlja, kome se i zašto daju koncesije, ko predstavlja  smetnju razvoju a ko se krije iza kulisa, ko ima pravo da štiti javni a ko gura privatni interes i još mnogo toga što bi i čistu, najčistiju rijeku, kakva je naša Tara, suza Evrope, zamutilo do te mjere da ni optičkim pomagalima ne bi mogli identifikovati ko pliva odmah ispod površine, a ko sa dna vreba da uzme što se još uzeti može.

I naravno, shodno ,,dobrom”, starom, provjerenom scenariju, a možda i po službenoj dužnosti, jer neke službe se nikada ne napuštaju, na javnoj sceni se opet pojavljuju već svima prepoznatljivi branitelji sistema, koji izbjegavaju svaki argumentovan javni  dijalog i  fokus stavljaju na potrebe društvenog razvoja i opšteg prosperiteta, koji se ugrožava od onih, koji više vjeruju svojim očima nego obrađenim fotografijama.

Mahanjem pred kamerama fotografijama koje zahvaljujući Google Earth-u sadrže notu prošlosti  i trodimenzionalnu projekciju budućnosti, umjesto da odražavaju postojeće, realno stanje na terenu, pokušava se izmanipulisati javnost i to na tako perfidan, providan i ponižavajući način, koji bi trebalo da isprovocira sve one koji shvataju koliko su okupirani naši vodni resursi.

Ne mogu od sebe otjerati osjećaj da  našoj ekološkoj državi prijeti kapitulacija i da ćemo kapitulirati a da građani ostanu uskraćeni od shvatanja razvojnog potencijala i humanog karaktera ove, odgovorno tvrdim, najbolje deklaracije,  koju je donijela Skupština Crne Gore u svim njenim  sazivima.

Najviše boli ćutanje univerzitetske elite i stručne javnosti, koje ili ne smiju, ili vođene ličnim interesima ne žele, pokušati objasniti građanima koliko smo lošim upravljanjem i prezaduživanjem ugrozili budućnost jednog perspektivnog i brzo osjetljivog razvojnog modela, zasnovanog na odgovornom, održivom korišćenju prirodnih resursa kojima raspolažemo kao drušvo u cjelini.

Iako ponosan na izuzetke, kakve su građanske inicijative za spriječavanje daljeg desanta projekata malih hidroelektanana na naše rijeke, koje okupljaju odgovorne i građanski svjesne i hrabre ljude, nijesam optimista da će sva podnijeta i tek predstojeća žrtva, biti dovoljna da se odbranimo od brana, koje se grade kako bi nas spriječili da koristimo pravo na učešće u procesu donošenja odluka koje se tiču životne sredine, a koje nam je garantovano Ustavom, čitavim nizom važećih zakona, kakav je Zakon o životnoj sredini i potvrđenih međunarodnih ugovora, kakva je npr. Arhuska konvencija.

Bojim se, jer primjećujem da većina građana, bez stomačnih problema, prihvata priču da recimo , tamna voda, boje i mirisa fekalija, iz postrojenja za précišćavanje otpadnih voda u Nikšiću ispunjava sve zakonom propisane parametre. Kao i uzorak vidljivo mutne vode uzet iz Tare, u blizini izvođenja građevinskih radova za potrebe izgradnje dionice auto puta.

Da nakon skorašnjih poplava na ulicama opštine Budva, niko nije kriv i odgovoran, već se učinilo pravo čudo i dokazala efikasnost sistema. Ili da stomačni virus koji je prethodnih dana bio prisutan u više opština, nema veze sa vodom koju pijemo sa česme.

Nabrojao sam samo par situacija, onih koje su se nažalost desile u skorašnje vrijeme, a kad bih krenuo unazad, mogao bih na još mnogo toga da podsjetim.

Ali neću unazad, neću ne zbog toga da me ne bi optužili kao nepatriotu, već zato što želim da idem naprijed. I to iskreno želim svima. Svima, ne samo u Crnoj Gori, koji shvataju da voda neće odnijeti svo smeće koje se u nju baci, niti će vrtlozi povući toliko na dno. Jer dio ostane. Neka vrba ili šiblje se već pobrinu za to. I postane vidljivo kad korita presuše. Isto kao i  iriturajuće ravnodušno, stanje većine javnosti, što prijeti da nas kao društvo usidri u mjestu. Mjestu koje ne zaslužuje neko ko ima izlaz na more, prelijepa jezera, divlje rijeke i bistre potoke ili neistraženo blago u podzemnim vodama.

Vjerujem da je zato suštinski bitno otvoriti javni dijalog, oko valorizacije našeg vodnog bogatstva, koje se bahato i nemilosrdno rasipalo u prethodnih više decenija i mogućnostima za njegovo održivo korišćenje i sanaciju učinjene ekološke i ekonomske štete.

Vjerujem da je vrijeme da zaplivamo slobodnim stilom jer ,,naidju krize, drukčije grize i samo najbolji plivaju još”.

A najbolji treba konačno i da isplivaju iz sivila.

ЉУДИ С ГРЕШКАМА

,,Грешио сам, признајем, нисам био цвеће

Грешио и за вас, који нисте смели,

Па сад део мога греха нико неће

А не бих га дао ни кад бисте хтели“

Душко Трифуновић

Увијек сам осјећао потребу да се суздржим од осуђивања других. Покушавам у мјери могућег разумјети сваког ко погријеши. Оне који себи признају сопствене грешке изузетно поштујем.

Некако су ми ти људи са грешкама много ближи и природнији од ,,чистунаца“, паразитски наслоњених на вјештачке системе вриједности, без обзира да ли су их сами стандардизовали, или је то урадио неко још оптерећенији потрагом за сопственим величинама, у (раз)откривеним слабостима других.

Могуће да је због тога што и сам гријешим. Често у најбољим намјерама. А и прихватам своје грешке. Неке, поновљене и волим.

Као вјерујући човјек не смијем пропустити указати на непходност препознавања разлике у ,,тежини“ између грешке и гријеха, јер не бих волио да мој субјективни став изазове необјективне реакције, код оних из редова (без)грешних и невиних.

Схватам и да није исто направити грешку у математичком задатку или показати слабост пред изазовима са којима нас живот свакодневно суочава, иако постоји и реална шанса да се на крају изненадимо са идентичним или суштински сличним пресудама ,,земаљским“.

Такође, не могу се изједначити ни они који направе грешку опањкавајући друге и то схвате као сопствену слабост, са онима којима је осуђивање других стална потреба, па чак и душевна храна.

Људска грешка има и хумани карактер јер указује на суштинску разлику између човјека и машине. За људе са грешкама се можете и емотивно везати и бити на добитку, а за покварене машине тешко.

Док опрема са грешком јесте пропуст људског фактора приликом куповине, не врши функцију на очекивани начин и не оправдава инвестицију, људи са грешком, или више њих, итекако могу да усреће друге и тиме (не)очекивано донесу радост и сатисфакцију за другу, трећу или коју год потребну пружену шансу.

На памет ми паде мудрост, не сјећам се чија: ,,Гријешити је људски, опраштати Божански.“, која потврђује моју тезу.

И стварно јесте људски гријешити. И у односу према ближњима или природи, и на послу, знате ону чувену ,,Ко ради тај и гријеши“.  И у избору политичке опције. И са п(р)ороцима. Па и у љубави.

,,Љубав је најслађа грешка људске таштине“, закључио је норвешки драмски писац и пјесник Хенрик Јохан Ибсен. Могуће да се због тога и највише гријеши из љубави. Или у љубави? Питам се јер не бих да направим грешку у (пр)оцјени. Поново.

Некако осјећам да се и Ибсен учио на сопственим грешкама. Тешко да би учећи се на туђим, могао рећи нешто овако људски.

Има нешто посебно у људима и грешкама, нешто што ме непрестано тјера да гријешим. Оне нас чине слободним. Тјерају нас и да завиримо у себе, да преиспитујемо своје емоције.

Свака нова грешка, отвара нова питања, на која ако не знамо одговор, једино што можемо, а да буде људски, јесте поново гријешити. И све тако док не упознамо своје биће. Док не нађемо своје право ја.

Велики бенгалски пјесник, сликар и философ Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност, сматрао је да ,,до истине можемо доћи само ако нам је дата слобода да гријешимо“.

Кажем ја, само онај ко се боји истине, и о самом себи, и о друшту у ком живи, па и о животу уопште, бјежи од сопствених грешака тражећи туђе. Констатујем, не осуђујем, да не бих оставио дилему.

Мада осјећам и сажаљење према таквима који неспремношћу да се баве собом, заправо несвјесно чине грешку и постају немили у очима оних који су били предмет њиховог осуђивања.

,,Волите своје непријатеље, јер они ће вам рећи ваше грешке“, још је један цитат којим поткрепљујем изнесено, овог пута Бенџамина Френклина, за мене лично једног од ријетких америчких државника, чија је политичка заоставштина хумана и вриједна поштовања.

Управо зато и сам сматрам да смо ми људи са грешкама, који их правимо и прихватамо, понављамо и волимо, у великој предности над онима који гријеше бавећи се нама и нашим грешкама умјесто да се проналазе у својим. Ми треба да их цијенимо и због бесплатног ,,маркетинга“ којег нам праве. И то оног усменог који је вјероватно и најефикаснији.

Неспорно је да се из грешака може много научити и мислим да је управо ту скривена награда за све оне који су се свјесно или несвјесно усудули (по)гријешити.

,,Боље је неуспјети у огриналности, него успјети у копирању. Онај ко никада није гријешио не може бити велики. Грешка је прави тест за величину.“ – писао је и Херман Мелвил, још један романописац, приповједач и пјесник, и још један американац чије је дјело ,,Моби Дик“ оставило дубок утисак на мене, много прије него што ћу почети да се бавим грађанским еколошким активизмом .

Покушаћу сада да приводим крају и идем ка поенти. Ако погријешим и останем недоречен, погријешићу поново, па ваљда будем успјешнији.

Вјерујем да се као друштво морамо окренути ка будућности, извући из учињених грешака оно највриједније, што се може искористити, како би се и то наслијеђе сачувало од заборава.

То би значило и да се пружи шанса најспособнијим међу нама, онима који су сопствене грешке преокренули у драгоцјено искуство и који су спремни учинити нову ,,грешку“ па ставити јавни интерес испред личног.

Не смијемо себи дозволити луксуз и одрећи се људи са грешкама, можда и највриједнијег природног богатства којег данас имамо.

Грешке нас чекају  и на том путу, то је неминовно. Али, без бриге имамо људе и за то.

NEKA SI IM REK′O

Malo ko zna koliko je važno otvoreno govoriti o problemima sa kojima se većina ne želi suočiti. Još je manje onih koji prepoznaju sopstvenu odgovornost i imaju dovoljno smjelosti da javno iznesu stav i tako se izlože sudu javnosti. Da li je to posledica vjekovne drušvene krize na ovim prostorima, mentalitetska odlika, genetsko nasleđe ili nešto četvrto, peto ili deseto, možemo ostaviti otvoreno za detaljniju analizu.  Ono što bi trebalo da bude nesporno, jeste da je takav trend prisutan, a to nam ni kao drušvu ni kao pojedincima ne služi za ponos. Naročito ne ako se zna da pretendujemo postati dio Evropske Unije, gdje se veoma cijeni kultura argumentovanog javnog dijaloga. Makar tako tvrde tamošnji zvaničnici.

Suprotno od toga, prosto je nevjerovatno koliko je onih spremnih da komentarišu te malobrojne, koji ukazuju na životne probleme i društvene anomalije. Još čudesnije je što se u pitanje ne dovodi održivost javno iznesenog stava, već se preispituju motivi tih rijetkih koji se usude javno progovoriti. E tu se pušta mašti na volju i prikazuje rijedak talenat nacije da primjeni sve ono upijeno sa stranica žute štampe, latinoameričkih i turskih serija, ,,rijalitija“ i drugih danas popularnih izvora intelektualne nadogradnje i informisanosti.

Iz onoga što sam lično imao priliku da čujem, a vjerujte na riječ da sam se naslušao raznih teorija i analiza, najčešće se radi o stranim plaćenicima, rušiteljima državnih tekovina, politikanstvu i političkim ambicijama, profesionalnoj neostvarenosti, dokonosti, zavisti, pa i mržnji prema svemu i svakome ko pokuša uraditi nešto.

A ako je sve navedeno neprimjenjivo, jer prosto poneko životom svjedoči drugačije, onda na scenu stupa krunski argument: ,,lako je njemu/njoj“!!! I tu se zatvara sav manevarski prostor za one koji pokušaju ponuditi kontraargumentaciju i stati u odbranu nečijeg lika i djela.  Za takav ,,touché“ (tuše) nemaju odbranu ni oni koji pokušavaju razumjeti potrebu omalovažavanja pojedinaca koji se usudi javno izreći ono što vidi sopstvenim očima.

E sad, nakon ovih uvodnih kritičkih osvrta, mada je to više surova realnost, nikako ne mogu a da se ne dotaknem jednog, meni lično omiljenog, kulturološkog fenomena a to je način na koji se tim malobrojnim zaštitnicima javnog interesa daje podrška za ono što rade za dobrobit društva u cjelini. Pošto i sam pokušavam dati doprinos unapređenju kulture javnog dijaloga i gotovo svakodnevno  dijelim lični stav, dozvoličete napomenu da je i ovaj tekst zasnovan na sopstvenom iskustvu, jer kako poslovica kaže ,,najbolje se učiti na sopstvenim greškama“. Ili ne kaže?

Nego da ne odlutam daleko od teme, mada ,,više volim vjetar, nego mirnu luku“, vraćam se na kulturološki fenomen koji po meni ima potencijal i u kontekstu nacionalnog brendiranja.

Evo o čemu se radi. Siguran sam da je većina nas nekad nekom odala priznanje za javno izneseni stav riječima: ,,Neka si im rek′o”, solidarišući se tako sa tim nekim koji je, u manjoj ili većoj mjeri, umjerenije ili direktnije, prenio i naše lično mišljenje ili uvjerenje o nekoj konkretnoj stvari, pojavi ili problemu.

Da ne bih ispao naivan, to mi u ovim godinama ne bi valjalo, jasno je da se sa tim ,, Neka si im rek′o” pokušavaju maskirati i oni sa početka priče koji ne komentarišu suštinu već motive, ali i oni koji se tako žele posprdati,  što je isto tako naše kulturološko i genetsko nasleđe, pa i nasušna potreba za neke organičene sopstvenom neslobodom.

Ko se usudi da traži u  fenomenu ,, Neka si im rek′o” može pronaći tragove ljubavi i bluda, olakšanja i patnje, ushićenja i očaja, ponosa i ljubomore, pravde i nepravde, tradicije i pomodarstva, mira i rata… A toliko toga još nije pronađeno.

Cijeli život svjesno pokušavam da krivim stazama dođem do skrivenog blaga, malo ko zna koliko sam puta ,,prečicom znanom zalutao”, pa sam zato ostao zatečen kakvo sam bogatstvo duha pronašao u tom ,,Neka si im rek′o”, a da ga nisam ni tražio, niti mu se nadao. To blago je veća satisfakcija od svakog priznanja i ono obavezuje na još veću posvećenost i smjelost. I zato dozvoliču sebi da se u ime svih nas koji svakodnevno upozoravamo na ekološke probleme i druge životne izazove sa kojima se suočavamo kao društvo, zahvalim svima koji su nas podržali sa  ,,Neka si im rek′o”. Vaše ,,Neka si im rek′o”, naša je nada da se stvari ipak pomjeraju sa mrtve tačke i da ima budućnosti za Crnu Goru, Ustavom deklarisanu ekološku državu. Hvala bezbroj puta.

Da ne ispadne da se zahvaljujem iz (ne)čiste kutroazije moram i ovom prilikom javno reći ono što mi je na duši, pa ,,kom opanci, Tom i Džeri”.

Mislim da bi nam kao društvu bilo mnogo bolje, kada bi češće dolazili u priliku da sebi odamo priznanje riječima ,,Neka sam rek′o”.  Glasno ili u sebi, manje bitno, važno je početi.

Možda će sada neko pomisliti ,,Lako je tebi”. Vjerovatno je to istina. Ili je samo način života.

Kako bih pokušao biti konstruktivan, podijeliću par pitanja, koja može svako ko želi postaviti samom sebi.

Radim li sve što je u mojoj moći da sebi, svojoj porodici, prijateljima i društvu pružim najbolje od sebe?

Očekujem li od drugih ono što nijesam zaslužio/la?

Krivim li druge za svoje greške?

Želim li drugima ono što i sebi?

Zaslužujem li bolje od onoga kako trenutno živim?

Zaslužujemo li kao drušvo bolje od ovoga što imamo?

Odgovori će vam reći koliko vam je lako. I koliko je lako svima nama zajedno.

Neka sam vam rek′o.

MANIFEST EKOLOŠKOG POKRETA

Ekološka kriza je zahvatila cijelu Planetu i ugrozila opstanak života na njoj. Globalnom ekološkom krizom pogođeni su svi kontinenti, sva živa bića, sve države, sve religije, sve nacije, sve rase, svi staleži, svi ekosistemi i zajednice.

Iako najuticajniji centri moći, vladari vidljivi u institucijama sistema, u sve tri grane vlasti  i oni iz sjenke, odbijaju da priznaju razmjere globalne ekološke krize, te uticaj pogrešnih politika na trenutno alarmantno stanje, jasno je da prikrivanje odgovornosti za nestanak mnogih vrsta, sve češće prirodne katastrofe, sve prisutniju glad, sve zagađeniji vazduh, rijeke, mora i okeane, trajno devastirani prostor, brutalnu eksploataciju prirodnih resursa kakve su npr. šume i rudna bogatstva, nekontrolisano industrijsko zagađenje i još mnogo toga što utiče i na veću smrtnost ljudske populacije, neće moći  da traje u nedogled.  Ne ukoliko želimo sačuvati ono mnogo vrijednije od svih materijalnih bogatstava, a to je život na Zemlji.

Beskrupulozna trka za (nad)moći i dominacijom, širenje kriminala i korupcije kao najgorih bolesti savremenog doba, učinila je od čovjeka, umjesto najodgovornijeg,  najokrutnije živo biće na Planeti, koje ne preza ni od čega samo da bi zadovoljilo poriv za sopstvenim, često manje ili više bizarnim, potrebama.

Licemjeran odnos najpoznatijih međunarodnih zajednica, nedostatak hrabrosti da se otvoreno suprostave onima koji unaprijed donose njihove odluke i iz sjenke ili hlada finansiraju njihove programe, ne može se skriti kroz međunarodne ugovore i globalne inicijative ili uvođenje i obilježavanje tematskih ekoloških datuma.

Primjer poslednjeg u nizu takvih međunarodnih ugovora, tzv. Pariskog sporazuma, kojeg su počeli napuštati i obesmešljavati i prije nego što su mu dali šansu da (pre)živi bez obzira na njegov obavezujući karakter, dokazuje da se diplomatskim kanalima teško može postići potrebna promjena u ponašanju i odgovornosti ljudskog roda, što je preduslov za očuvanje života na Zemlji.

Alarmanta projekcija Ujedinjenih nacija  da će svijet do 2030. godine zahtijevati 40% čiste vode više, 50% više hrane, 40% više energije, isto toliko drveta i vlakana više,  upozorava da više nema vremena za prolongiranje konkretne akcije i dalju toleranciju onih čija pohlepa i bahatost predstavljaju prepreku za dostizanje najvažnijeg cilja a to je opstanak života na Planeti.

Najvažnija uloga ekološkog pokreta jeste u stvaranju potrebne kritične mase za prevazilaženje postojeće globalne ekološke krize i sprečavanje konačne ekološke katastrofe.

Moraju se mijenjati pogubne društvene i pojedinačne navike i jačati odgovornost i spremnost na akciju kod donosilaca odluka, stručne i laičke javnosti, privrednog sektora, ali i uporedo stvarati humane navike kod najmlađih, kako ne bi ponavljali iste ili pravili slične greške u budućnosti.   I mora se raditi neprestano na tome sa velikom posvećenošću i nesalomivom vjerom u konačan uspjeh.

To zahtjeva i veliku žrtvu, kod svih koji se uključe u najhumaniju borbu u istoriji ljudskog roda, u kojoj ćemo morati prvo pobijediti sebe a onda i zaštiti sva živa bića od svoje vrste.

Naučni pravci poput humane ekologije ekološke etike, ekološke filosofije, cirkularne ekonomije, upućuju na drugačije sagledavanje odgovornosti čovjeka, ne kao do sada, prioritetno za očuvanje svoje vrste i valorizaciju prirodnih bogatstava dominantno u kontekstu svojih potreba , već kroz podjednaku odgovornost za očuvanje svih živih bića na planeti uz maksimalnu racionalizaciju i iskorišćavanje resursa koje su potrebni za taj najhumaniji cilj.

Ukoliko ne sačuvamo ekosistemsku harmoniju  i biološku raznolikost u najvećoj mogućoj mjeri i nastavi se trend izumiranja biljnog i životinjskog svijeta, nećemo moći izbjeći ni nestanak sopstvene vrste bez obzira na naučna i civilizacijska dostignuća poput vještačke oplodnje ili genetski modifikovanih organizama i hrane.

Upravo zato moramo prepoznati pojedinačnu odgovornost svih nas stanovnika Planete i aktivirati skrivenu moć koja leži u građanskom ekološkom pokretu na globalnom i na lokalnom nivou, čija će masa i ubrzanje stvoriti  potrebnu silu za razaranje globalne ekološke krize i svih pratećih negativnih društvenih pojava koje su dovele do današnjeg alarmantnog stanja za opstanak života na Zemlji.

Umjesto da civilno društvo bude samo dekor u procesu donošenja odluka, potreban je drugačiji vid akcije i javnog angažmana, korišćenje svih dozvoljenih mehanizama i poznatih tehnika, jer se bez toga neće moći napraviti potreban pritisak na donosioce odluka, niti opravdati stečeno povjerenje i očekivanje javnosti.

Ekološki pokret mora biti oslobođen i svih vrsta sujeta, liderskih ambicija i pojedinačnih priznanja, zavisnosti od donatora i njihovih prioriteta, otporan na napade raznih interesnih lobija, provokativan u potrebnoj mjeri ka onima koji posjeduju znanja i vještine i mogu dati doprinos borbi, spreman na žrtve  i odricanja, i konačno u potpunosti skoncentrisan na postizanje jedinog prihvatljivog cilja – očuvanja života na Planeti.

Naša odluka je lična, ali od nje zavise i buduće generacije, naši potomci i njihovi potomci i sva druga živa  bića koja treba tek da se rode i žive na našoj Zemlji.

Vrijeme koje nemamo najveći je motiv koji imamo.

Živimo za Život.

MULJANJE

Nikada nijesam bježao od partije šaha sa jačim igračem.  Čak naprotiv, uvijek sam jedva čekao priliku da naučim od nekog ko zna više i ko daje šansu slabijem da shvati gdje grješi.  Kada bih, ponekad, pobijedio boljeg igrača od sebe, a tu posebno mislim na dvojicu, oca i kuma, osjetio bih  iskrenu radost, ne zbog samog trijumfa, već zbog toga što imam uz sebe takve ljude koji daju, a ne kriju sopstveno znanje. Znate ono Zmaj Jovino: ,, Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati.“

Kada sam se profesionalno počeo baviti zaštitom životne sredine, bio sam svjestan da treba koristiti svaku priliku za učenje i sticanje novih vještina, jer je bilo očigledno da postoji ogroman prostor za primjenu stečenih znanja, ali još važnije i realna potreba društva da se unaprijedi postojeće prilično nepovoljno stanje u ovoj oblasti.

Nažalost, vrlo brzo sam se uvjerio da za razliku od šaha, u ovoj ,,igri“ nema baš mnogo ,,igrača“ koji su spremni da podijele svoje znanje sa onima koji žele da nauče. Još brže sam shvatio da to nije posledica profesionalne sujete, već čisti strah od gubljenja pozicija, stečenih na veoma upitan način.

Kako se radi o relativno novoj oblasti, koja do skora nije bila zanimljiva niti ekonomski perspektivna, otvorio se prostor u kom su ničim izazvani iz zapuštenih laboratorija i kabineta, izronili za ozbiljne stvari nedorasli kadrovi, samoproklamovani eksperti, plagijatori i otimači tuđih ideja, koji su uspjeli da se sistemu nađu tačno kada treba.

Naravno kako to već biva, kada je potrebno u zakonski okvir uvesti, sa samog vrha namirisan izvor prihoda i moći, formiraju se različite komisije, radna tijela, ekspertski timovi, pa čak i institucje, čiji je zadatak očigledno bio pomoći najčešće našim, a svjetskim, investitorima da što lakše prođu kroz potrebne procedure i u hodu ili po obavljenom poslu pribave potrebne saglasnosti.

Narodski rečeno ,,s konca i s konopca“ skrpljena je potrebna skupina kojoj  je omogućeno da piše i mijenja zakone, izdaje različite saglasnoti i dozvole, sprovodi istraživanja ili uspostavlja baze podataka,  sama sebi daje mišljenje o svojim odlukama i tumači sopstvene postupke. Pa, zašto ne reći i od toga razvija privatan biznis i uticaj u društvu.

Tipično za mene, nijesam se mogao pronaći u takvim ,,elitama“, ali svakako jesam prepoznao priliku da uočavajući razne malverzacije, namještaljke i ,,peglanja“, ne samo upoznam kako sve (ne)funkcioniše u praksi, već i steknem dragocjena znanja koja su mi omogućila da izgradim sopstveno mišljenje, uvažavajući suštinu ekološke etike.

Upravo zato kao neko ko se kroz građanski ekološki aktivizam bavi pitanjima životne sredine, prepoznajem obavezu da javno ukažem da je potrebno preispitati sve saglasnosti, koje su izdate za potrebe izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, naročito onih u Budvi i Nikšiću, dalje za male hidroelektrane, posebno na sjeveru Crne Gore,  za planove upravljanja otpadom, pogotovo za najveće industrijske zagađivače TE Pljevlja, Toščelik Nikšić, KAP, zatim dozvole za promet, sakupljanje i obradu otpada, za promet hemikalijama i druge dokumente koji omogućavaju nekontrolisanu eksploataciju prirodnih resursa.

Pošto su zbog partijskog razračunavanja ukinuti Zavod za zaštitu prirode Crne Gore i Agencija za zaštitu životne sredine, a u susret otvaranju poglavlja 27, koje će biti  najkompleksnije i finansisjki najzahtjevnije tokom cijelog procesa pregovora sa Evropskom Unijom, vjerujem da je profesionalno moralno jednom podvući crtu i provjeriti kako u praksi funkcioniše ono što je omogućeno izdavanjem saglasnosti i dozvola, jer se jedino tako štiti javni interes i sprečavaju eventualne nove ekološke i ekonomske posledice.

Prekompozicija nadležnosti bi trebala podrazumijevati i reviziju urađenog.

Siguran sam da je to najbolji način da shvatimo koliko je važno suštinski sprovoditi procedure, a ne samo ispunjavati puku formu, što je (pre)često bio slučaj.

Recimo, apsurdno je u susret 1. januaru 2018. godine, zakonom definisanom roku za pribavljanje IPPC dozvola, omogućavati Toščeliku Nikšić da dobije ekološku saglasnost pojedinačno za postrojenja koja su već duže u funkciji, a što nije zakonski moglo biti dopušteno.

Još veći apsurd je davati saglasnosti za planove za upravljanje otpadom, naročito opasnim, koji se zasnivaju na privremenim rješenjima do godinu dana, ako znamo da se u mnogo dužem periodu generisani otpad skladišti upravo na takav način i na istim lokacijama.

Neophodno je i preispitati sve dozvole koje su date firmama koje rade elaborate procjene uticaja na životnu sredinu i planove za upravljanje otpadom, jer kvalitet dokumenata koji idu na javnu raspravu često je ne samo ponižavanje građana i zainteresovane javnosti, već i cijelog sistema, uključujući i nadležne institucije, koje ne bi smjele dopustiti takav pristup obrađivača.

Možda neko može prevarom ubjediti turiste da kanalizacioni mulj ima ljekovita svojstva, ali ako nadlažne institucije na to daju zvaničnu saglasnost, onda imamo problem.

Zato je potrebno da Agencija za zaštitu životne sredine funkcioniše kao samostalno regulatorno tijelo, uz maksimalnu transparentnost i profesionalni nadzor u kom će učestvovati i civilno društvo.

Naravno bez muljanja i muljatora.

Toga nema u šahovskim, ali ima  u onim drugim partijama.

MORATORIJUM POST MORTEM

Znate onaj osjećaj kada se desi nešto što smatrate ispravnim, ali sa značajnim kašnjenjem, pa samim tim i upitnim ishodom? E upravo sam se tako isprazno osjetio kada sam čuo da je Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja donijelo odluku o zabrani dalje eksploataciji šljunka i pijeska  iz riječnih korita  Morače, Lima, Tare, Ibra, Grnčara i Gračanice.

Godinama nevladine organizacije (NVO) ukazuju na enormnu ekološku i ekonomsku štetu koja nastaje nekontrolisanom legalnom i nelegalnom eksploatacijom riječnog materijala, ne samo na pomenutim vodotocima, zbog čega su ozbiljno ugroženi riječni ekosistemi, a neke autohtone riblje vrste  i potpuno izumrle.

Nažalost, to je do sada prolazilo bez ozbiljnije podrške onih institucija sistema koje su u lancu odgovornosti kada su u pitanju upravljanje vodnim resursima, davanje koncesija i potrebnih saglasnosti, kao i terenska inspekcijska kontrola i konačno procesuiranje odgovornih za pričinjene štete.

Možda će neko pomisliti ,,Pa dobro bolje ikad nego nikad.“ ili ,,Šta se ovaj ,,Ozon“ stalno buni, ni dobro im ne valja?“, ali ipak smatram da je potrebno otvoriti javni dijalog ne samo oko opravdanosti pomenute odluke resornog Ministarstva, već i oko odgovornosti za pogrešne i promašene politike, tolerisanje ekokriminala i ekocida koji su decenijama organizovano vršeni u riječnim koritima širom Ustavom Crne Gore deklarisane ekološke države, čime su  nanijete nesagledive ekološke i ekonomske štete.

Posebno jer se na zvaničnoj internet prezentaciji Uprave za vode, u tekstu sa njegovom suštinom kontroverznim nadnaslovom ,,Stop neodgovornoj i nelegalnoj eksploataciji šljunka i pijeska“, kao jedan od glavnih razloga za zabranu eksploatacije riječnog materijala navodi činjenica da je ukupni prihod od koncesionih naknada za 2016. godinu bio  ,,svega“ 25.000 eura.

Pošto se Uprava za vode isčuđuje otkud ,,samo° 25.000 eura prihoda u prošloj godini, moram  javno pitati pa zar onda ne bi trebalo stopirati i neodgovornu politiku davanja koncesija  i takve legalne eksploatacije šljunka i pijeska i ispitati sve radnje koje su dovele do toga da se nešto što je trebalo biti u javnom interesu sada tumači kao ,,neodgovorno i nelegalno“?

Moram se glasno zapitati kako to da prethodna prelazna Vlada, koja je imala i ekspertske kontrolore, odmah nije raskinula štetne koncesije i predložila potrebne sanacione planove?

Dalje, šta po ovom pitanju radi državno tužilaštvo, zar se ova odluka resornog Ministarstva sa njihove strane ne tumači kao poziv za ulazak na ,,mala vrata“ i prilika za izlov ,,velikih riba“, možda čak i kapitalca?  Ili će biti opet ,,mušičarenje“ po principu uhvati pa pusti?

Ne znam možda se radi o profesionalnoj deformaciji ili je trenutna inspiiracija razlog, ali meni se otvara čitavo more pitanja čiji bi odgovori trebalo da razjasne zašto se ovoliko čekalo da se zabrani ekspolatacija šljunka i pijeska, kada je i navjećem laiku na prvi pogled jasno da se radilo o neodrživom pristupu čije će posledice biti trajne, kompleksne i veoma skupe.

Naježim se na sami pomen riječi ,,regulacija“ u kontekstu vodotoka jer je dosadašnja praksa pokazala da se najćešće radi o betoniranju  čime se trajno uništava živi svijet i prirodna namjena rijeka.

Često je ,,regulacija“ vodotoka rađena zbog bizarnih razloga poput lakšeg uklanja otpada iz riječnih korita ili sprečavanja izlivanja rijeke tokom poplavnih talasa, što je bila samo manipulacija javnosti.

Po meni pravi motivi su drugačiji, i tu je privatni interes u prvom planu, počev od angažovanja privatnog biznisa, do prostora za ugradnje.

Sa aspekta nevladinog sektora teško je dobronamjerno prihvatiti poziv za saradnju a da pritom nemate mogućnost aktivnog djelovanja kroz formiranI međusektorski koordinacioni tim za praćenje moratorijuma na eksploataciju riječnih nanosa.

Naročito ako se uzme u obzir koliko je tokom prethodnih godina javnog reagovanja i ukazivanja na ovaj i čitav niz drugih problema na vodotocima, upravo dolazilo od NVO a koliko od Uprave za vode ili resornog Ministarstva.

Prije nekoliko godina sa kolegama iz NVO smo predložili formiranje jednog mješovitog tima za borbu protiv ekokriminala na rijekama na teritoriji glavnog grada, koji bi sem terenskih obilazaka dao i predlog za revitalizaciju riječnih ekosistema, naravno uz učešće uprave policije, civilnog sektora i medija.

Cilj je bio takav model testirati pa zatim primjeniti u svim lokalnim zajednicama, jer su rijeke životno važne za stanovništvo.

Zakonska zaštita rijeka je najbolje rješenje jer moratorijum na eksploataciju riječnih nanosa nije dovoljno jaka mjera i ne garantuje da će se unaprijediti postojeće katastrofalno stanje.

A to je prijeko potrebno.

OD DŽADE DO AUTOSTRADE

Čudni su putevi Gospodnji. Nekad kad se učini da idemo u pogrešnom, pa i u potpuno suprotnom smjeru, iz nigdje u ništa, kad panika počne da ozbiljno ugrožava prisebnost, nekako iznenada dođemo na željeno odredište i shvatimo da ipak ima nešto zbog čega je naše putovanje išlo baš tom trasom. Dobro, često možda i ne uđemo u samu suštinu, nema se danas vremena za detaljne samoanalize, ali vjerujem da malo ko ne izvuče pouke sa putešestvija tokom kojih neko drugi upravlja volanom iako su naše ruke na njemu. A nije autopilot.

Još su čudniji putevi ovozemaljski. Oni moderni, asfaltirani, sa više traka i sa znakovima pokraj puta, zaobilaznicama, tunelima, mostovima, pasarelama, info tablama i svim drugim elementima koji bi trebalo da putovanje olakšaju i učine ga bezbjednijim. Oni putevi koji vode odnekud do negdje. Putevi koje bi trebalo da prepozna i navigacija jer smo ipak u 21. vijeku. Ili bi bar tako trebalo da bude po logici stvari.

A da li je zaista tako u našem slučaju? Da li je realno očekivati da bez strategije razvoja saobraćaja koja bi pratila realne potrebe našeg društva i buduće razvojne pravce, auto-put Bar-Boljare građane Crne Gore koji su za njegovu izgradnju zaduženi u narednih nekoliko generacija, zaista dovede na željenu destinaciju? Znate onu zdravu životnu sredinu, gdje ljudi žive od svog rada a u skladu sa prirodom i civilizacijskim dostignućima, sa perspektivom za bolju budućnost za sebe i sledeća pokoljenja, gdje im je omogućeno da aktivno učestvuju u procesu donošenja odluka, zaštićena privatna svojina, al i što je isto tako, a ako ne i važnije, i javni interes.

Nadam se da nijesam jedini kome je jedino takva destinacija opravdana za enormno zaduživanje i ulaganje u autoput Bar-Boljare. I eventualno isti scenario za Jadransko-jonski autoput, kada je zaokruživanje finansijske konstrukcije, ali i upotreba prostora, našeg najvrijednijeg prirodnog resursa.

Da pojednostavim. Strategija razvoja saobraćaja, kao i mnogo druge strategije poput razvoja poljoprivrede ili turizma, takođe bi trebala da prati Ustavom Crne Gore definisanu odrednicu ekološke države, koja je i najbolji razvojni pravac i jedina realno ekonomski i ekološki održiva krovna razvojna platforma za naše društvo.

Znači, saobraćaj bi trebalo razvijati na način da se zaštiti jedina Ustavom definisana razvojna trasa – ekološka država. Sve drugo iz člana 1 Ustava Crne Gore, nezavisna i suverena, demokratska i građanska, socijalne pravde i sa vladavinom prava, zapravo je horizontalna i vertikalna signalizacija sistema koji bi trebalo da nas dovede do toga da smo razvijeno i stabilno društvo u koje vrijedi ulagati i kada su domaće i strane investicije u pitanju.

Da budem i konkretniji. Ako imate već prisutan a u perspektivi još izvjesniji problem aerozagađenja i klimatskih promjena i ako je saobraćaj prepoznat kao jedan od uzročnika, valjda je potrebno raditi i na smanjenu negativnih efekata.

A to se može jedino strateškim pristupom, pažljivim planiranjem buduće i boljom organizacijom postojeće infrastrukture, zašto je prije svega potrebno da shvatite gdje i kada želite da budute i šta za sobom namjeravate da ostavite.

Recimo ako mislite da će nekoliko desetina kilometara biciklističkih staza u glavnom gradu, koje su kako se čini postale dodatni parking prostor, anulirati negativne efekte saobraćaja, onda ne shvatamo zapravo niti sa kakvim izazovima se već suočavamo, a još manje šta nas čeka na ,,kraju tunela“.

Pa i na kraju tunela na trasi Mateševo –Smokovac, gdje se planira petlja i priključak za Podgoricu, kao i ukrštanje autoputeva Bar-Boljare i Jadransko -jonskog, ćime će se nesporno intezivirati saobraćaj i protok teretnih i putničkih vozila, pa samim tim i uvećati negativne efekte na kvalitet vazduha i uopšte životne sredine u glavnom gradu.

Ne znam koliko građana Podgorice uopšte zna da je ove godine po zvaničnim podacima sa državne mreže mjernih stanica za praćenje kvaliteta vazduha, već u januaru i februaru registrovano 36 dana sa prekoračenjima srednjih dnevnih vrijednosti suspendovanih čestica PM10, čime je premašen broj od 35 dozvoljenih na godišnjem nivou. U svakom slučaju nije zgoreg upozoriti na tu činjenicu i potrebu bolje organizacije saobraćaja kroz glavni grad kao jedne od važnijih mjera.

Razvijati biciklištičku infrastrukturu i graditi auto-puteve moguće da za nekog ima smisla, ali u situaciji kada imate obezbjeđen uzlazni trend unutrašnjeg ekonomskog razvoja i priliva stranih investicija.

Da privodim kraju, moram priznati da meni bez strategije razvoja saobraćaja koja će biti zasnovana na zaštiti Ustavom definisasnog jedinog razvojnog pravca ekološke države, više smisla ima ulagati u džadu, koja je nesporno trebala biti dio autohtone kulturne baštine, naravno na nekim dionicama koje bi mogle stranim i domaćim turistima pomći da shvate gdje su došli. Ne da ih vodimo u krvavu prošlost i podjele koje su i danas isto tako dio našeg (ne)kulturnog naslijeđa, već da ih upoznamo sa putevima koji su omogućili opstanak naših predaka, pa i značaj kamena, rijeka i šuma u tom životno važnom kontekstu.

Više nemamo pravo na greške, na rasipanje već prilično potrošenih prirodnih resursa, na devastaciju prostora i zaduživanje budućih generacija.

Zato treba sposobna i odgovorna vlast.

Pa džadom požurimo polako.