ЉУДИ С ГРЕШКАМА

,,Грешио сам, признајем, нисам био цвеће

Грешио и за вас, који нисте смели,

Па сад део мога греха нико неће

А не бих га дао ни кад бисте хтели“

Душко Трифуновић

Увијек сам осјећао потребу да се суздржим од осуђивања других. Покушавам у мјери могућег разумјети сваког ко погријеши. Оне који себи признају сопствене грешке изузетно поштујем.

Некако су ми ти људи са грешкама много ближи и природнији од ,,чистунаца“, паразитски наслоњених на вјештачке системе вриједности, без обзира да ли су их сами стандардизовали, или је то урадио неко још оптерећенији потрагом за сопственим величинама, у (раз)откривеним слабостима других.

Могуће да је због тога што и сам гријешим. Често у најбољим намјерама. А и прихватам своје грешке. Неке, поновљене и волим.

Као вјерујући човјек не смијем пропустити указати на непходност препознавања разлике у ,,тежини“ између грешке и гријеха, јер не бих волио да мој субјективни став изазове необјективне реакције, код оних из редова (без)грешних и невиних.

Схватам и да није исто направити грешку у математичком задатку или показати слабост пред изазовима са којима нас живот свакодневно суочава, иако постоји и реална шанса да се на крају изненадимо са идентичним или суштински сличним пресудама ,,земаљским“.

Такође, не могу се изједначити ни они који направе грешку опањкавајући друге и то схвате као сопствену слабост, са онима којима је осуђивање других стална потреба, па чак и душевна храна.

Људска грешка има и хумани карактер јер указује на суштинску разлику између човјека и машине. За људе са грешкама се можете и емотивно везати и бити на добитку, а за покварене машине тешко.

Док опрема са грешком јесте пропуст људског фактора приликом куповине, не врши функцију на очекивани начин и не оправдава инвестицију, људи са грешком, или више њих, итекако могу да усреће друге и тиме (не)очекивано донесу радост и сатисфакцију за другу, трећу или коју год потребну пружену шансу.

На памет ми паде мудрост, не сјећам се чија: ,,Гријешити је људски, опраштати Божански.“, која потврђује моју тезу.

И стварно јесте људски гријешити. И у односу према ближњима или природи, и на послу, знате ону чувену ,,Ко ради тај и гријеши“.  И у избору политичке опције. И са п(р)ороцима. Па и у љубави.

,,Љубав је најслађа грешка људске таштине“, закључио је норвешки драмски писац и пјесник Хенрик Јохан Ибсен. Могуће да се због тога и највише гријеши из љубави. Или у љубави? Питам се јер не бих да направим грешку у (пр)оцјени. Поново.

Некако осјећам да се и Ибсен учио на сопственим грешкама. Тешко да би учећи се на туђим, могао рећи нешто овако људски.

Има нешто посебно у људима и грешкама, нешто што ме непрестано тјера да гријешим. Оне нас чине слободним. Тјерају нас и да завиримо у себе, да преиспитујемо своје емоције.

Свака нова грешка, отвара нова питања, на која ако не знамо одговор, једино што можемо, а да буде људски, јесте поново гријешити. И све тако док не упознамо своје биће. Док не нађемо своје право ја.

Велики бенгалски пјесник, сликар и философ Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност, сматрао је да ,,до истине можемо доћи само ако нам је дата слобода да гријешимо“.

Кажем ја, само онај ко се боји истине, и о самом себи, и о друшту у ком живи, па и о животу уопште, бјежи од сопствених грешака тражећи туђе. Констатујем, не осуђујем, да не бих оставио дилему.

Мада осјећам и сажаљење према таквима који неспремношћу да се баве собом, заправо несвјесно чине грешку и постају немили у очима оних који су били предмет њиховог осуђивања.

,,Волите своје непријатеље, јер они ће вам рећи ваше грешке“, још је један цитат којим поткрепљујем изнесено, овог пута Бенџамина Френклина, за мене лично једног од ријетких америчких државника, чија је политичка заоставштина хумана и вриједна поштовања.

Управо зато и сам сматрам да смо ми људи са грешкама, који их правимо и прихватамо, понављамо и волимо, у великој предности над онима који гријеше бавећи се нама и нашим грешкама умјесто да се проналазе у својим. Ми треба да их цијенимо и због бесплатног ,,маркетинга“ којег нам праве. И то оног усменог који је вјероватно и најефикаснији.

Неспорно је да се из грешака може много научити и мислим да је управо ту скривена награда за све оне који су се свјесно или несвјесно усудули (по)гријешити.

,,Боље је неуспјети у огриналности, него успјети у копирању. Онај ко никада није гријешио не може бити велики. Грешка је прави тест за величину.“ – писао је и Херман Мелвил, још један романописац, приповједач и пјесник, и још један американац чије је дјело ,,Моби Дик“ оставило дубок утисак на мене, много прије него што ћу почети да се бавим грађанским еколошким активизмом .

Покушаћу сада да приводим крају и идем ка поенти. Ако погријешим и останем недоречен, погријешићу поново, па ваљда будем успјешнији.

Вјерујем да се као друштво морамо окренути ка будућности, извући из учињених грешака оно највриједније, што се може искористити, како би се и то наслијеђе сачувало од заборава.

То би значило и да се пружи шанса најспособнијим међу нама, онима који су сопствене грешке преокренули у драгоцјено искуство и који су спремни учинити нову ,,грешку“ па ставити јавни интерес испред личног.

Не смијемо себи дозволити луксуз и одрећи се људи са грешкама, можда и највриједнијег природног богатства којег данас имамо.

Грешке нас чекају  и на том путу, то је неминовно. Али, без бриге имамо људе и за то.

9 децембра, 201712 децембра, 2017 аутор: OZON

NEKA SI IM REK′O

Malo ko zna koliko je važno otvoreno govoriti o problemima sa kojima se većina ne želi suočiti. Još je manje onih koji prepoznaju sopstvenu odgovornost i imaju dovoljno smjelosti da javno iznesu stav i tako se izlože sudu javnosti. Da li je to posledica vjekovne drušvene krize na ovim prostorima, mentalitetska odlika, genetsko nasleđe ili nešto četvrto, peto ili deseto, možemo ostaviti otvoreno za detaljniju analizu.  Ono što bi trebalo da bude nesporno, jeste da je takav trend prisutan, a to nam ni kao drušvu ni kao pojedincima ne služi za ponos. Naročito ne ako se zna da pretendujemo postati dio Evropske Unije, gdje se veoma cijeni kultura argumentovanog javnog dijaloga. Makar tako tvrde tamošnji zvaničnici.

Suprotno od toga, prosto je nevjerovatno koliko je onih spremnih da komentarišu te malobrojne, koji ukazuju na životne probleme i društvene anomalije. Još čudesnije je što se u pitanje ne dovodi održivost javno iznesenog stava, već se preispituju motivi tih rijetkih koji se usude javno progovoriti. E tu se pušta mašti na volju i prikazuje rijedak talenat nacije da primjeni sve ono upijeno sa stranica žute štampe, latinoameričkih i turskih serija, ,,rijalitija“ i drugih danas popularnih izvora intelektualne nadogradnje i informisanosti.

Iz onoga što sam lično imao priliku da čujem, a vjerujte na riječ da sam se naslušao raznih teorija i analiza, najčešće se radi o stranim plaćenicima, rušiteljima državnih tekovina, politikanstvu i političkim ambicijama, profesionalnoj neostvarenosti, dokonosti, zavisti, pa i mržnji prema svemu i svakome ko pokuša uraditi nešto.

A ako je sve navedeno neprimjenjivo, jer prosto poneko životom svjedoči drugačije, onda na scenu stupa krunski argument: ,,lako je njemu/njoj“!!! I tu se zatvara sav manevarski prostor za one koji pokušaju ponuditi kontraargumentaciju i stati u odbranu nečijeg lika i djela.  Za takav ,,touché“ (tuše) nemaju odbranu ni oni koji pokušavaju razumjeti potrebu omalovažavanja pojedinaca koji se usudi javno izreći ono što vidi sopstvenim očima.

E sad, nakon ovih uvodnih kritičkih osvrta, mada je to više surova realnost, nikako ne mogu a da se ne dotaknem jednog, meni lično omiljenog, kulturološkog fenomena a to je način na koji se tim malobrojnim zaštitnicima javnog interesa daje podrška za ono što rade za dobrobit društva u cjelini. Pošto i sam pokušavam dati doprinos unapređenju kulture javnog dijaloga i gotovo svakodnevno  dijelim lični stav, dozvoličete napomenu da je i ovaj tekst zasnovan na sopstvenom iskustvu, jer kako poslovica kaže ,,najbolje se učiti na sopstvenim greškama“. Ili ne kaže?

Nego da ne odlutam daleko od teme, mada ,,više volim vjetar, nego mirnu luku“, vraćam se na kulturološki fenomen koji po meni ima potencijal i u kontekstu nacionalnog brendiranja.

Evo o čemu se radi. Siguran sam da je većina nas nekad nekom odala priznanje za javno izneseni stav riječima: ,,Neka si im rek′o”, solidarišući se tako sa tim nekim koji je, u manjoj ili većoj mjeri, umjerenije ili direktnije, prenio i naše lično mišljenje ili uvjerenje o nekoj konkretnoj stvari, pojavi ili problemu.

Da ne bih ispao naivan, to mi u ovim godinama ne bi valjalo, jasno je da se sa tim ,, Neka si im rek′o” pokušavaju maskirati i oni sa početka priče koji ne komentarišu suštinu već motive, ali i oni koji se tako žele posprdati,  što je isto tako naše kulturološko i genetsko nasleđe, pa i nasušna potreba za neke organičene sopstvenom neslobodom.

Ko se usudi da traži u  fenomenu ,, Neka si im rek′o” može pronaći tragove ljubavi i bluda, olakšanja i patnje, ushićenja i očaja, ponosa i ljubomore, pravde i nepravde, tradicije i pomodarstva, mira i rata… A toliko toga još nije pronađeno.

Cijeli život svjesno pokušavam da krivim stazama dođem do skrivenog blaga, malo ko zna koliko sam puta ,,prečicom znanom zalutao”, pa sam zato ostao zatečen kakvo sam bogatstvo duha pronašao u tom ,,Neka si im rek′o”, a da ga nisam ni tražio, niti mu se nadao. To blago je veća satisfakcija od svakog priznanja i ono obavezuje na još veću posvećenost i smjelost. I zato dozvoliču sebi da se u ime svih nas koji svakodnevno upozoravamo na ekološke probleme i druge životne izazove sa kojima se suočavamo kao društvo, zahvalim svima koji su nas podržali sa  ,,Neka si im rek′o”. Vaše ,,Neka si im rek′o”, naša je nada da se stvari ipak pomjeraju sa mrtve tačke i da ima budućnosti za Crnu Goru, Ustavom deklarisanu ekološku državu. Hvala bezbroj puta.

Da ne ispadne da se zahvaljujem iz (ne)čiste kutroazije moram i ovom prilikom javno reći ono što mi je na duši, pa ,,kom opanci, Tom i Džeri”.

Mislim da bi nam kao društvu bilo mnogo bolje, kada bi češće dolazili u priliku da sebi odamo priznanje riječima ,,Neka sam rek′o”.  Glasno ili u sebi, manje bitno, važno je početi.

Možda će sada neko pomisliti ,,Lako je tebi”. Vjerovatno je to istina. Ili je samo način života.

Kako bih pokušao biti konstruktivan, podijeliću par pitanja, koja može svako ko želi postaviti samom sebi.

Radim li sve što je u mojoj moći da sebi, svojoj porodici, prijateljima i društvu pružim najbolje od sebe?

Očekujem li od drugih ono što nijesam zaslužio/la?

Krivim li druge za svoje greške?

Želim li drugima ono što i sebi?

Zaslužujem li bolje od onoga kako trenutno živim?

Zaslužujemo li kao drušvo bolje od ovoga što imamo?

Odgovori će vam reći koliko vam je lako. I koliko je lako svima nama zajedno.

Neka sam vam rek′o.

13 новембра, 2017 аутор: OZON

MANIFEST EKOLOŠKOG POKRETA

Ekološka kriza je zahvatila cijelu Planetu i ugrozila opstanak života na njoj. Globalnom ekološkom krizom pogođeni su svi kontinenti, sva živa bića, sve države, sve religije, sve nacije, sve rase, svi staleži, svi ekosistemi i zajednice.

Iako najuticajniji centri moći, vladari vidljivi u institucijama sistema, u sve tri grane vlasti  i oni iz sjenke, odbijaju da priznaju razmjere globalne ekološke krize, te uticaj pogrešnih politika na trenutno alarmantno stanje, jasno je da prikrivanje odgovornosti za nestanak mnogih vrsta, sve češće prirodne katastrofe, sve prisutniju glad, sve zagađeniji vazduh, rijeke, mora i okeane, trajno devastirani prostor, brutalnu eksploataciju prirodnih resursa kakve su npr. šume i rudna bogatstva, nekontrolisano industrijsko zagađenje i još mnogo toga što utiče i na veću smrtnost ljudske populacije, neće moći  da traje u nedogled.  Ne ukoliko želimo sačuvati ono mnogo vrijednije od svih materijalnih bogatstava, a to je život na Zemlji.

Beskrupulozna trka za (nad)moći i dominacijom, širenje kriminala i korupcije kao najgorih bolesti savremenog doba, učinila je od čovjeka, umjesto najodgovornijeg,  najokrutnije živo biće na Planeti, koje ne preza ni od čega samo da bi zadovoljilo poriv za sopstvenim, često manje ili više bizarnim, potrebama.

Licemjeran odnos najpoznatijih međunarodnih zajednica, nedostatak hrabrosti da se otvoreno suprostave onima koji unaprijed donose njihove odluke i iz sjenke ili hlada finansiraju njihove programe, ne može se skriti kroz međunarodne ugovore i globalne inicijative ili uvođenje i obilježavanje tematskih ekoloških datuma.

Primjer poslednjeg u nizu takvih međunarodnih ugovora, tzv. Pariskog sporazuma, kojeg su počeli napuštati i obesmešljavati i prije nego što su mu dali šansu da (pre)živi bez obzira na njegov obavezujući karakter, dokazuje da se diplomatskim kanalima teško može postići potrebna promjena u ponašanju i odgovornosti ljudskog roda, što je preduslov za očuvanje života na Zemlji.

Alarmanta projekcija Ujedinjenih nacija  da će svijet do 2030. godine zahtijevati 40% čiste vode više, 50% više hrane, 40% više energije, isto toliko drveta i vlakana više,  upozorava da više nema vremena za prolongiranje konkretne akcije i dalju toleranciju onih čija pohlepa i bahatost predstavljaju prepreku za dostizanje najvažnijeg cilja a to je opstanak života na Planeti.

Najvažnija uloga ekološkog pokreta jeste u stvaranju potrebne kritične mase za prevazilaženje postojeće globalne ekološke krize i sprečavanje konačne ekološke katastrofe.

Moraju se mijenjati pogubne društvene i pojedinačne navike i jačati odgovornost i spremnost na akciju kod donosilaca odluka, stručne i laičke javnosti, privrednog sektora, ali i uporedo stvarati humane navike kod najmlađih, kako ne bi ponavljali iste ili pravili slične greške u budućnosti.   I mora se raditi neprestano na tome sa velikom posvećenošću i nesalomivom vjerom u konačan uspjeh.

To zahtjeva i veliku žrtvu, kod svih koji se uključe u najhumaniju borbu u istoriji ljudskog roda, u kojoj ćemo morati prvo pobijediti sebe a onda i zaštiti sva živa bića od svoje vrste.

Naučni pravci poput humane ekologije ekološke etike, ekološke filosofije, cirkularne ekonomije, upućuju na drugačije sagledavanje odgovornosti čovjeka, ne kao do sada, prioritetno za očuvanje svoje vrste i valorizaciju prirodnih bogatstava dominantno u kontekstu svojih potreba , već kroz podjednaku odgovornost za očuvanje svih živih bića na planeti uz maksimalnu racionalizaciju i iskorišćavanje resursa koje su potrebni za taj najhumaniji cilj.

Ukoliko ne sačuvamo ekosistemsku harmoniju  i biološku raznolikost u najvećoj mogućoj mjeri i nastavi se trend izumiranja biljnog i životinjskog svijeta, nećemo moći izbjeći ni nestanak sopstvene vrste bez obzira na naučna i civilizacijska dostignuća poput vještačke oplodnje ili genetski modifikovanih organizama i hrane.

Upravo zato moramo prepoznati pojedinačnu odgovornost svih nas stanovnika Planete i aktivirati skrivenu moć koja leži u građanskom ekološkom pokretu na globalnom i na lokalnom nivou, čija će masa i ubrzanje stvoriti  potrebnu silu za razaranje globalne ekološke krize i svih pratećih negativnih društvenih pojava koje su dovele do današnjeg alarmantnog stanja za opstanak života na Zemlji.

Umjesto da civilno društvo bude samo dekor u procesu donošenja odluka, potreban je drugačiji vid akcije i javnog angažmana, korišćenje svih dozvoljenih mehanizama i poznatih tehnika, jer se bez toga neće moći napraviti potreban pritisak na donosioce odluka, niti opravdati stečeno povjerenje i očekivanje javnosti.

Ekološki pokret mora biti oslobođen i svih vrsta sujeta, liderskih ambicija i pojedinačnih priznanja, zavisnosti od donatora i njihovih prioriteta, otporan na napade raznih interesnih lobija, provokativan u potrebnoj mjeri ka onima koji posjeduju znanja i vještine i mogu dati doprinos borbi, spreman na žrtve  i odricanja, i konačno u potpunosti skoncentrisan na postizanje jedinog prihvatljivog cilja – očuvanja života na Planeti.

Naša odluka je lična, ali od nje zavise i buduće generacije, naši potomci i njihovi potomci i sva druga živa  bića koja treba tek da se rode i žive na našoj Zemlji.

Vrijeme koje nemamo najveći je motiv koji imamo.

Živimo za Život.

4 новембра, 20175 новембра, 2017 аутор: OZON

MORATORIJUM POST MORTEM

Znate onaj osjećaj kada se desi nešto što smatrate ispravnim, ali sa značajnim kašnjenjem, pa samim tim i upitnim ishodom? E upravo sam se tako isprazno osjetio kada sam čuo da je Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja donijelo odluku o zabrani dalje eksploataciji šljunka i pijeska  iz riječnih korita  Morače, Lima, Tare, Ibra, Grnčara i Gračanice.

Godinama nevladine organizacije (NVO) ukazuju na enormnu ekološku i ekonomsku štetu koja nastaje nekontrolisanom legalnom i nelegalnom eksploatacijom riječnog materijala, ne samo na pomenutim vodotocima, zbog čega su ozbiljno ugroženi riječni ekosistemi, a neke autohtone riblje vrste  i potpuno izumrle.

Nažalost, to je do sada prolazilo bez ozbiljnije podrške onih institucija sistema koje su u lancu odgovornosti kada su u pitanju upravljanje vodnim resursima, davanje koncesija i potrebnih saglasnosti, kao i terenska inspekcijska kontrola i konačno procesuiranje odgovornih za pričinjene štete.

Možda će neko pomisliti ,,Pa dobro bolje ikad nego nikad.“ ili ,,Šta se ovaj ,,Ozon“ stalno buni, ni dobro im ne valja?“, ali ipak smatram da je potrebno otvoriti javni dijalog ne samo oko opravdanosti pomenute odluke resornog Ministarstva, već i oko odgovornosti za pogrešne i promašene politike, tolerisanje ekokriminala i ekocida koji su decenijama organizovano vršeni u riječnim koritima širom Ustavom Crne Gore deklarisane ekološke države, čime su  nanijete nesagledive ekološke i ekonomske štete.

Posebno jer se na zvaničnoj internet prezentaciji Uprave za vode, u tekstu sa njegovom suštinom kontroverznim nadnaslovom ,,Stop neodgovornoj i nelegalnoj eksploataciji šljunka i pijeska“, kao jedan od glavnih razloga za zabranu eksploatacije riječnog materijala navodi činjenica da je ukupni prihod od koncesionih naknada za 2016. godinu bio  ,,svega“ 25.000 eura.

Pošto se Uprava za vode isčuđuje otkud ,,samo° 25.000 eura prihoda u prošloj godini, moram  javno pitati pa zar onda ne bi trebalo stopirati i neodgovornu politiku davanja koncesija  i takve legalne eksploatacije šljunka i pijeska i ispitati sve radnje koje su dovele do toga da se nešto što je trebalo biti u javnom interesu sada tumači kao ,,neodgovorno i nelegalno“?

Moram se glasno zapitati kako to da prethodna prelazna Vlada, koja je imala i ekspertske kontrolore, odmah nije raskinula štetne koncesije i predložila potrebne sanacione planove?

Dalje, šta po ovom pitanju radi državno tužilaštvo, zar se ova odluka resornog Ministarstva sa njihove strane ne tumači kao poziv za ulazak na ,,mala vrata“ i prilika za izlov ,,velikih riba“, možda čak i kapitalca?  Ili će biti opet ,,mušičarenje“ po principu uhvati pa pusti?

Ne znam možda se radi o profesionalnoj deformaciji ili je trenutna inspiiracija razlog, ali meni se otvara čitavo more pitanja čiji bi odgovori trebalo da razjasne zašto se ovoliko čekalo da se zabrani ekspolatacija šljunka i pijeska, kada je i navjećem laiku na prvi pogled jasno da se radilo o neodrživom pristupu čije će posledice biti trajne, kompleksne i veoma skupe.

Naježim se na sami pomen riječi ,,regulacija“ u kontekstu vodotoka jer je dosadašnja praksa pokazala da se najćešće radi o betoniranju  čime se trajno uništava živi svijet i prirodna namjena rijeka.

Često je ,,regulacija“ vodotoka rađena zbog bizarnih razloga poput lakšeg uklanja otpada iz riječnih korita ili sprečavanja izlivanja rijeke tokom poplavnih talasa, što je bila samo manipulacija javnosti.

Po meni pravi motivi su drugačiji, i tu je privatni interes u prvom planu, počev od angažovanja privatnog biznisa, do prostora za ugradnje.

Sa aspekta nevladinog sektora teško je dobronamjerno prihvatiti poziv za saradnju a da pritom nemate mogućnost aktivnog djelovanja kroz formiranI međusektorski koordinacioni tim za praćenje moratorijuma na eksploataciju riječnih nanosa.

Naročito ako se uzme u obzir koliko je tokom prethodnih godina javnog reagovanja i ukazivanja na ovaj i čitav niz drugih problema na vodotocima, upravo dolazilo od NVO a koliko od Uprave za vode ili resornog Ministarstva.

Prije nekoliko godina sa kolegama iz NVO smo predložili formiranje jednog mješovitog tima za borbu protiv ekokriminala na rijekama na teritoriji glavnog grada, koji bi sem terenskih obilazaka dao i predlog za revitalizaciju riječnih ekosistema, naravno uz učešće uprave policije, civilnog sektora i medija.

Cilj je bio takav model testirati pa zatim primjeniti u svim lokalnim zajednicama, jer su rijeke životno važne za stanovništvo.

Zakonska zaštita rijeka je najbolje rješenje jer moratorijum na eksploataciju riječnih nanosa nije dovoljno jaka mjera i ne garantuje da će se unaprijediti postojeće katastrofalno stanje.

A to je prijeko potrebno.

23 априла, 201723 априла, 2017 аутор: OZON

OD DŽADE DO AUTOSTRADE

Čudni su putevi Gospodnji. Nekad kad se učini da idemo u pogrešnom, pa i u potpuno suprotnom smjeru, iz nigdje u ništa, kad panika počne da ozbiljno ugrožava prisebnost, nekako iznenada dođemo na željeno odredište i shvatimo da ipak ima nešto zbog čega je naše putovanje išlo baš tom trasom. Dobro, često možda i ne uđemo u samu suštinu, nema se danas vremena za detaljne samoanalize, ali vjerujem da malo ko ne izvuče pouke sa putešestvija tokom kojih neko drugi upravlja volanom iako su naše ruke na njemu. A nije autopilot.

Još su čudniji putevi ovozemaljski. Oni moderni, asfaltirani, sa više traka i sa znakovima pokraj puta, zaobilaznicama, tunelima, mostovima, pasarelama, info tablama i svim drugim elementima koji bi trebalo da putovanje olakšaju i učine ga bezbjednijim. Oni putevi koji vode odnekud do negdje. Putevi koje bi trebalo da prepozna i navigacija jer smo ipak u 21. vijeku. Ili bi bar tako trebalo da bude po logici stvari.

A da li je zaista tako u našem slučaju? Da li je realno očekivati da bez strategije razvoja saobraćaja koja bi pratila realne potrebe našeg društva i buduće razvojne pravce, auto-put Bar-Boljare građane Crne Gore koji su za njegovu izgradnju zaduženi u narednih nekoliko generacija, zaista dovede na željenu destinaciju? Znate onu zdravu životnu sredinu, gdje ljudi žive od svog rada a u skladu sa prirodom i civilizacijskim dostignućima, sa perspektivom za bolju budućnost za sebe i sledeća pokoljenja, gdje im je omogućeno da aktivno učestvuju u procesu donošenja odluka, zaštićena privatna svojina, al i što je isto tako, a ako ne i važnije, i javni interes.

Nadam se da nijesam jedini kome je jedino takva destinacija opravdana za enormno zaduživanje i ulaganje u autoput Bar-Boljare. I eventualno isti scenario za Jadransko-jonski autoput, kada je zaokruživanje finansijske konstrukcije, ali i upotreba prostora, našeg najvrijednijeg prirodnog resursa.

Da pojednostavim. Strategija razvoja saobraćaja, kao i mnogo druge strategije poput razvoja poljoprivrede ili turizma, takođe bi trebala da prati Ustavom Crne Gore definisanu odrednicu ekološke države, koja je i najbolji razvojni pravac i jedina realno ekonomski i ekološki održiva krovna razvojna platforma za naše društvo.

Znači, saobraćaj bi trebalo razvijati na način da se zaštiti jedina Ustavom definisana razvojna trasa – ekološka država. Sve drugo iz člana 1 Ustava Crne Gore, nezavisna i suverena, demokratska i građanska, socijalne pravde i sa vladavinom prava, zapravo je horizontalna i vertikalna signalizacija sistema koji bi trebalo da nas dovede do toga da smo razvijeno i stabilno društvo u koje vrijedi ulagati i kada su domaće i strane investicije u pitanju.

Da budem i konkretniji. Ako imate već prisutan a u perspektivi još izvjesniji problem aerozagađenja i klimatskih promjena i ako je saobraćaj prepoznat kao jedan od uzročnika, valjda je potrebno raditi i na smanjenu negativnih efekata.

A to se može jedino strateškim pristupom, pažljivim planiranjem buduće i boljom organizacijom postojeće infrastrukture, zašto je prije svega potrebno da shvatite gdje i kada želite da budute i šta za sobom namjeravate da ostavite.

Recimo ako mislite da će nekoliko desetina kilometara biciklističkih staza u glavnom gradu, koje su kako se čini postale dodatni parking prostor, anulirati negativne efekte saobraćaja, onda ne shvatamo zapravo niti sa kakvim izazovima se već suočavamo, a još manje šta nas čeka na ,,kraju tunela“.

Pa i na kraju tunela na trasi Mateševo –Smokovac, gdje se planira petlja i priključak za Podgoricu, kao i ukrštanje autoputeva Bar-Boljare i Jadransko -jonskog, ćime će se nesporno intezivirati saobraćaj i protok teretnih i putničkih vozila, pa samim tim i uvećati negativne efekte na kvalitet vazduha i uopšte životne sredine u glavnom gradu.

Ne znam koliko građana Podgorice uopšte zna da je ove godine po zvaničnim podacima sa državne mreže mjernih stanica za praćenje kvaliteta vazduha, već u januaru i februaru registrovano 36 dana sa prekoračenjima srednjih dnevnih vrijednosti suspendovanih čestica PM₁₀, čime je premašen broj od 35 dozvoljenih na godišnjem nivou. U svakom slučaju nije zgoreg upozoriti na tu činjenicu i potrebu bolje organizacije saobraćaja kroz glavni grad kao jedne od važnijih mjera.

Razvijati biciklištičku infrastrukturu i graditi auto-puteve moguće da za nekog ima smisla, ali u situaciji kada imate obezbjeđen uzlazni trend unutrašnjeg ekonomskog razvoja i priliva stranih investicija.

Da privodim kraju, moram priznati da meni bez strategije razvoja saobraćaja koja će biti zasnovana na zaštiti Ustavom definisasnog jedinog razvojnog pravca ekološke države, više smisla ima ulagati u džadu, koja je nesporno trebala biti dio autohtone kulturne baštine, naravno na nekim dionicama koje bi mogle stranim i domaćim turistima pomći da shvate gdje su došli. Ne da ih vodimo u krvavu prošlost i podjele koje su i danas isto tako dio našeg (ne)kulturnog naslijeđa, već da ih upoznamo sa putevima koji su omogućili opstanak naših predaka, pa i značaj kamena, rijeka i šuma u tom životno važnom kontekstu.

Više nemamo pravo na greške, na rasipanje već prilično potrošenih prirodnih resursa, na devastaciju prostora i zaduživanje budućih generacija.

Zato treba sposobna i odgovorna vlast.

Pa džadom požurimo polako.

18 априла, 201720 априла, 2017 аутор: OZON

NIKŠIĆ NA VODI

Nikšić, sem što je teritorijalno najveća opština u zemlji i regionu, mogao je biti prepoznat i po vodama. Površinskim i podzemnim.

Namjerno kažem mogao, jer je loše upravljanje vodama dovelo do toga da su neke od rijeka praktično mrtve. Bez živog svijeta u njima. Bistrica na primjer.

Različite vrste otpada, ispusti otpadnih voda i nesnosan smrad, kao specijalni efekti, naročito tokom ljetnjih mjeseci predstavljaju neposrednu opasnost po zdravlje ljudi.

Najtužnije je to što su lokalne vlasti betoniranjem korita pokušale riješiti izražene probleme i na taj način trajno uništile riječni ekosistem.

Devastirana riječna korita, posledica nekontrolisane eksploatacije šljunka i pijeska, gdje prednjači Gračanica, podsjećaju na apokaliptične scene.

Koga put nanese pored ponora Slivlje trebalo bi da ima dobar želudac, jer su recimo plutajući leševi uginulih životinja relativno česta pojava.

Obodi Gornjepoljskog vira najveće estavele na Balkanu takođe su trajno devastirani.

I niko nije pozvan na odgovornost zbog svega ovoga!?

Plan da se prevede najznačajnija rijeka Zeta u vještačku akumulaciju Krupac sigurno nije vizionarski pogled nekoga ko voli Nikšić i ko shvata suštinu održivog razvoja.

Umjesto da se sedam jezera prepoznaju kao sjajna prilika za razvoj ekoturizma, od kojih recimo Bilećko ima i prekogranični karakter, da se zaštita Zete kao jedine rijeke koju je još uvijek moguće spasiti od trajne devastacije stavi u vrh prioriteta, da se muzički festival Lake fest iskoristi kao primjer dobre prakse, neki, a svi znamo koji, izgleda žele Nikšić potopiti do kraja.

Tolika vodena površina je blago i to ne samo u kontekstu proizvodnje električne energije.

Ali koga briga, imaćemo zatvoreni olimpijski bazen i redovan račun za struju.

7 априла, 201520 априла, 2017 аутор: OZON

Više od igre

Pre­kid utak­mi­ce iz­me­đu re­pre­zen­ta­ci­ja Cr­ne Go­re i Ru­si­je mo­rao bi bi­ti ozbi­ljan po­vod da se dru­štvo u cje­li­ni do­bro za­mi­sli i za­pi­ta ku­da ide­mo.

Jed­no od naj­sta­ri­jih fi­lo­sof­skih pi­ta­nja, pi­ta­nje uzro­ka i po­sle­di­ca, ne­ka­ko mi se či­ni naj­pri­klad­ni­jim ana­li­tič­kim mo­de­lom za ta­kav, po me­ni ve­o­ma kom­plek­san po­du­hvat.

Ako re­al­no sa­gle­da­mo sve što je pret­ho­di­lo in­ci­den­tu na fud­bal­skoj utak­mi­ci, ko­ja je bi­la mo­žda i naj­ma­nje sa­mo to, shva­ti­će­mo da je ba­klja ko­ja je po­go­di­la gol­ma­na ru­ske re­pre­zen­ta­ci­je za­pra­vo bi­la ,,sa­te­lit­ski” na­vo­đe­na i da je mla­dić ko­ji je ba­cio u te­ren naj­ma­nje od­go­vo­ran za ono što je ka­sni­je usli­je­di­lo, iako ga to ne am­ne­sti­ra od od­go­vor­no­sti za uči­nje­no.

Ci­je­li am­bi­jent i at­mos­fe­ra, na­ro­či­to na dru­štve­nim mre­ža­ma, ali i u me­di­ji­ma, u ko­joj se pri­pre­mao, ka­ko su ga na­ja­vlji­va­li, isto­rij­ski meč za Cr­nu Go­ru, tre­ba­lo je da bu­de alarm pri­je svih za Mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih po­slo­va i Upra­vu po­li­ci­je, jer su na­ja­vlji­va­ni ma­sov­ni do­la­sci hor­di pro­srp­skih hu­li­ga­na iz ze­ma­lja re­gi­o­na, ko­je će do­če­ka­ti do­ma­ći iz­daj­ni­ci, oni isti ko­ji su 2006. na re­fe­ren­du­mu gla­sa­li pro­tiv ne­za­vi­sno­sti i su­ve­re­no­sti. I ko­ji su i sa­da pro­tiv ula­ska Cr­ne Go­re u NA­TO voj­ni pakt.

Ka­da uz to do­da­mo i na­vi­ja­če Ru­si­je ko­ji su tra­di­ci­o­nal­no eti­ke­ti­ra­ni kao pi­ja­ni i in­ci­dent­ni, bi­lo je za oče­ki­va­ti da se će sta­di­on bi­ti pod po­ja­ča­nim nad­zo­rom i da će po­li­ci­ja i obez­bje­đe­nje re­a­go­va­ti na sva­ku, pa i naj­ma­nju pro­vo­ka­ci­ju.

Na­rav­no, i na­vi­ja­či re­pre­zen­ta­ci­je Cr­ne Go­re ima­li su do­dat­ni pri­ti­sak. Tre­ba­lo je na dje­lu po­ka­za­ti ko­li­ko se i ka­ko vo­li svo­ja do­mo­vi­na. Pa i re­žim, ako ho­će­te. Je­dan je­di­ni. Vječ­ni…

29 марта, 201520 априла, 2017 аутор: OZON

KR(I)VOLOVNE OSNOVE

Vijest o obogaljenom tijelu mladunca medvjeda, zakonom zaštićene vrste, u centru glavnog grada države ustavom deklarisane kao ekološka, sigurno nije nešto što će uticati na bolji imidž Crne Gore kao turističke destinacije.

Takođe, neće poslati ni lijepu sliku o njenom stanovništvu bez obzira na sve razlike u naciji, vjeri, partiji ili statistikama o EU i NATO podršci.

Vjerujem da je ovo potebno apostrofirati iz prostog razloga, treba biti svjestan dugotrajnih posledica ovakvih skandala na društvo u cjelini.

Nakon prošlogodišnjeg pomora srna , takođe zaštićene vrste, na području planina Golije koje su takođe bile obezglavljene, najnoviji brutalni kr(i)volovni poduhvat dokaz je da sistem nema odgovarajući kontrolni mehanizam i da je zaštita divlje faune naročito ugroženih i zaštićenih vrsta, na neodrživom nivou.

Sama pomisao da neke naoružane osobe bez ikakve kontrole mogu šetati vašim privatnim vlasništvom, pucati na sve što mrda, ostavljati leševe i krvave tragove, kod svakog normalnog bića mora izazvati u najmanju ruku zabrinutost.

Ali kada dođe do tolikog bezobrazluka da se oskrnavljeno tijelo mečeta izbaci na javnu površinu naselja u centru grada, onda su prirodni osjećaji revolt, ogorčenje, osuda…

25 марта, 201520 априла, 2017 аутор: OZON

GRAĐANSKI P(RE)OKRET

,,Nisu krivci depresivci… Lude i psihopate…

Što su rušili, pa sada nama nude lopate… Krivi smo mi…

Nisu krivi sedativi što ih nisu sputali…

Sorry, matori… Krivi smo mi, koji smo ćutali…”

 Đorđe Balašević – Putuj Evropo

 I

Ne mogu nikako da prećutim neke stvari. Jednostavno to je jače od mene.

Možda, ma siguran sam, to nije pametno. Ne bi bez neke veliki Ivo Andrić rekao: ,,Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.”

Postoji i onaj izraz – Ćutanje je zlato.

Ako ove dvije teze posmatramo kao srodne, nadam se da nijesam jedini koji primjećuje da bi se onda moglo zaključiti da se i pametni mogu obogatiti. Ćutanjem!

E tu već možemo uvesti u priču još jedan izraz koji se u našem narodu  koristi – Prodane duše.

Recimo da nam većinsku pamet čine  ,,Prodane duše”, parafraziram ne prejudiciram ili ne daj Bože tvrdim,  onda svi oni koji to nijesu morali bi od muke propričati.

Ako bi propjevali onda bi nas odmah etiketirali kao špijune. Kažem nas, jer životom svjedočim da mi duša nije na prodaju.

Da li to onda znači da smo mi koji se nijesmo prodali i ne ćutimo zapravo budale? Pa i Hegel je rekao: ,,Prava je budala čovjek kome traže njegovo iskreno mišljenje i on im ga daje.“

21 децембра, 201420 априла, 2017 аутор: OZON

Bitka za Pljevlja

Na današnji dan prije tačno 73 godine pokušaj oslobađanja Pljevalja od italijanskih okupatora završio je neslavno.

Loša taktika napada i dojava domaćih izdajnika omogućila je dobro utvrđenim okupatorima da efikasno koriste nadmoć u oružju i opremi, sijući smrt sa brda Stražica, gdje im je bilo glavno uporište.

Veliki broj mrtvih i ranjenih uticao je negativno i na moral onih koji su preživjeli, pa se veći broj njih vratio kućama razočaran, odustvaši od daljeg otpora i borbe.

Upravo ovaj momenat možemo dovesti u kontekst današnjice, gdje ubjedljiva većina građana Pljevalja, inače mirnih i vrijednih ljudi, pognute glave trpi jednu drugačiju, ali svakako isto tako tragičnu okupaciju, koja izaziva bolesti, donosi nesreću, odnosi živote…

Riječ je naravno o zagađenju vazduha, kojeg karakterišu izražene povećane srednje dnevne vrijednosti suspendovanih čestica PM₁₀ i PM_{2,5 ,} za koje Svjetska zdravstvena organizacija tvrdi da ne postoji koncentracija bezbjedna po ljudsko zdravlje.

Umjesto granata, bombi i metaka, kojima su italijanski okupatori tog prvog decembarskog dana davne 1941. godine odbili oslobodioce,  današnja okupacija Pljevalja se vrši na mnogo opasniji i podmukliji način, uz primjenu novih metoda specijalnog rata, kao što su mito i korupcija, kontrola medija, različiti pritisci na one rijetke koji se usude pričati o očiglednom problemu…

I mada i danas postoje utvrđeni objekti, sa ili bez Italijana još se špekuliše ali sigurno sa domaćim izdajnicima, u jednoj stvari okupacija se drastično razlikuje.

1 децембра, 201420 априла, 2017 аутор: OZON