Пљеваљски сос

Вишедеценијски и изражени еколошки проблеми у Пљевљима неспорно проузрокују штетне ефекте по здравље људи и квалитет животне средине. Сигуран сам да сте ово чули или прочитали небројено пута и да сте примјетили да око тога и стручна и лаичка јавност, надлежне институције и организације цивилног друштва, па и све политичке партије, имају неподјељено мишљење.

Дефинитво постоји општи консензус и да током зимских, такозваних грејних мјесеци, нарочито присутан проблем постаје загађеност ваздуха. Ту већ постоје различита мишљења у вези доминантног узрока аерозагађења, нарочито када су у питању суспендоване честице, што нас уводи у простор за полемику и претпоставке пошто не постоје адекватна истраживања која би могла,на основу чињеница,дати утемељен одговор на то суштински важно питање.  Или прецизније заинтересована јавност нема увид у таква документа, која можда и постоје потхрањена у некој и нечијој закључаној фиоци. Ништа данас није немогуће. Нарочито не код оних који јавно раде тајне послове.

Топлификација урбаног дијела општине препозната је одавно као једино адекватно дугорочно рјешење за смањење концентрација средњих дневних вриједности PM10 честица, око чега се опет, макар јавно, слажу сви. Можда и ту има неких тајних мотиваили макар тајних преговора, али да не пређем у теорију завјере.

Наставите са читањем „Пљеваљски сос“

COP 21 i ostala globalna ukopavanja

Koliko je realno očekivati da će konferencija Ujedinjenih Nacija o klimi ,,COP21” ispuniti očekivanja ekoloških aktivista, u trenutku kada terorizam i međusobna (pre)ispitivanja snaga, pa ako hoćete i granica tolerancije, navjećih svjetskih vojnih sila, zaokupiraju pažnju međunarodne javnosti, a zvanična Crna Gora ne osvrćući se na mišljene većine građana, s nestpljenjem čeka pozivnicu NATO-a, može se pretpostaviti već na samom početku.

Uprkos svim izlivima međusobne srdačnosti velikog broja svjetskih lidera koji su stiglu u glavni grad Francuske, gdje je hit dana bila fotografija fotoreportera Rojtersa na kojoj se vidi kako Predsjednik prve i jedine ekološke države na svijetu pokazuje svima koliko je blizak sa američkim kolegom Obamom, teško da možemo sebi usaditi vjeru da će ciljevi i ovog COP-a imati drugačiju sudbinu od onih iz Rio de Ženeira i Kjota, koji su ostali mrtvo slovo na papiru.

Moguće da će novina biti u tome što će se pariški ciljevi odštampati na recikliranom papiru, pa bi se i tu u stilu Izvještaja o napretku kojeg je prije neki dan predstavila Evropska komisija, moglo govoriti o određenim pomacima.

I svi mrtvi zadovoljni. Pa neće valjda COP21 biti poslednji!? Šta bi se dešavalo kada bi se smanjile emisije ugljendioksida usled sagorijevanja fosinih goriva? I kad svako malo ne bi bilo ogromnih globalnih događaja koje finansiraju Ujedinjene Nacije, tj građani svijeta.

Zamislite samo da recimo građani Pjevalja prodišu punim plućima? Priliv čistog vazduha do mozga uticao bi sigurno da njih mnogo više pripita za rezultate pompezno najavljivanih kratkoročnih mjera Vlade za smanjenje aerozagađenja, od kojih se očekivalo da pomognu da se ova zima lakše pregrmi.

Ili za tajming tendera za nabavku peleta, koji je tako savršeno bio ,,usklađen” sa realnim potrebama Pljevljaka da se griju ili kuvaju.

O srednjoročnim i dugoročnim planovima bi se takođe moglo malo popričati, pošto se projekat toplifikacije Pljevalja postavio kao praktično jedino rješenje oko koga postoji opšti konsenzus.

Nije realno, ako se zna koliko miliona industrijski zagađivači sa prostora opštine Pljevlja, u kojima i država ima udjela u vlasništvu, duguju poreza, tvrditi kako treba čudo uraditi da se zatvori finansijska konstrukcija za taj projekat, koji je za nas ekološke aktiviste i odgovorne građane iz Crne Gore u ovom trenutku mnogo bitnija tema od analiziranja poruka predsjednika Kine i SAD-a, globalno posmatrano najvećih krivaca za izražene klimatske promjene, koje se šalju sa fensi konferencije iz ,,grada svjetlosti”.

Da ne pričamo o takozvanm sastancima na marginama, gdje se vjerujem dogovara sve sem ono što je bio osnovni povod za konferenciju COP21.

Nekako ne mogu zamisliti Filipa Vujanovića kako svjetskim liderima sa već svima prepoznatljivim osmjehom na licu, objašnjava na koji način Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine, kojim je još pet godina prolongirana obaveza pribavljana tzv. integrisanih dozvola najvećim industrijskim zagađivačima u Crnoj Gori, doprinosi novim globalnim cijevima smanjenja emisija CO2?

Ili kako će izgradnja II bloka TE Pljevlja biti primjer dobre prakse na kom će neke buduće generacije učiti o odgovornom ponašanju ekološke države i velikom doprinosu globalnoj borbi protiv klimatskih promjena?

Ali mogu da povjerujem kako je sebe ubijedio da će dobijanjem pozivnice u NATO građani Pljevalja i svih drugih opština gdje se teško (iz)diše, jednostavno zaboraviti na prazan frižider.

Ma siguran sam da je u slučaju da se to desi, pa i 1. aprila naredne godine, negdje spreman kontigent NATO zastava, porijeklom naravno iz Kine, koje će se vijoriti širom Crne Gore, a već čuveni i svima poznati ,,barjaktari”, od kojih se neki sami javno razotkrivaju kao lopovi, još jednom potvrditi svoju lojalnost i spremnost na žrtvu za ekološku državu.

Da vratim na temu, 22. decembra na centralnom gradskom trgu u Pljevljima, velika građanska akcija koju pripremaju Ekološko društvo ,,Breznica” i Ekološki pokret ,,Ozon”, biće mjesto gdje se svi pravi ekološki i građanski aktivisti u Crnoj Gori, na prekrasan način poslati poruku svjetskim liderima.

Vrijeme je za nove vrijeme i neke nove globalne dogovore.

JA NISAM ODAVDE

,,Ponekad dolazim, ponekad odlazim, a što je što, ne znam. Ponekad jesam, ponekad nisam, al tko je tko, zaboravio sam.“

Rade Šerbedžija

Često mi se postavljaju pitanja ,,Odakle si?“  i ,,Gdje živiš?“ . U poslednje vrijeme gotovo svakodnevno.

Iako moj Nikšić uvijek nosim sa sobom i čuvam ga na sigurnom mjestu, duboko u srcu, sve više osjećam da zapravo dolazim iz nekog drugog vremena, neke potpuno druge dimenzije od ove u kojoj, ne svojom voljom, bitišem.

Teško je prihvatiti činjenicu da su trajno ugrožene vrijednosti poput dobronamjernosti, solidarnosti, saosjećanja, koje baštinim iz djetinjstva.

Ništa lakše nije shvatiti da je ,,tranzicioni“ period zauvijek uništio srednju klasu, koja je bila najproduktivniji i najplemenitiji dio društva, a kojoj su pripadali gotovo svi koji mi mnogo znače.

Ipak najteže je sebi priznati da su društvene anomalije kakve su kriminal, korupcija, nemoral, kukavičkul iz korijena promijenile životnu sredinu u kojoj sam rođen. Devastacija i degradacija prostora i prirode su su je učinile praktično neprepoznatljivom.

Zapravo kada se sve sagleda  možda bi moj odgovor na oba pitanja trebao biti isti – ,,Ja nisam odavde“.

Наставите са читањем „JA NISAM ODAVDE“

Groznica subotnje večeri

Iako sam kao pasionirani korisnik interneta sa oduševljenjem primio saopštenje posade Norwegian-a da je dozvoljena WiFi konekcija i radovao se surfovanju i komunikaciji sa prijateljima za vrijeme trajanja leta, vijest o nasilju na Bulevaru Sv. Petra Cetinjskog koja je preplavila portale učinila je da se automatski pokajem.

Nemoguće je opisati osjećaj kada na velikoj visini, iznad oblaka dobiješ informaciju da se na ulicama Podgorice, istim onim kojima si prošao samo pola sata ranije, dešavaju nasilne i bolne scene u kojima među žrtvama prepoznaješ kumove, prijatelje, komšije. Slutim i da među onima koji su od sa pravom nezadovoljnih građana ,,branili“ trenutno potpuno obesmišljenu instituciju, Skupštinu Crne Gore, imam poznanike, školske drugove, možda i rodbinu…

Razočaranje, bijes, očaj, nemoć…Pa opet isto, samo obrnutim redosledom. I još jednom.

Наставите са читањем „Groznica subotnje večeri“

GORE SPASA

Uvijek sam se lomio koju sa palete ponuđenih legendi o imenu Crne Gore da primjenim kada upoznam ljude sa strane i pokušam predstaviti svoju zemlju i sebe.

Moram priznati dok sam bio mlađi jako mi je imponovala junačka prošlost mog naroda, naročito 90-tih godina prošlog vijeka tokom kojih sam 16 mjeseci života proveo u vojnoj uniformi, pa mi je pretpostavljate omiljena priča bila da je Crna Gora naziv dobila po svojim planinama koje su bile kobne za sve koji su kroz vjekove udarali na njenu slobodu.

Tu sam mogao da ukombinujem i elemente nekih drugih, globalno poznatijih, legendi kao što je ona o Davidu i Golijatu, čime bih uvijek sticao simpatije i blagonaklonost sagovornika. A i kod sebe izazvao neki jak osjećaj, kome je ponos možda najpribližniji.

Što sam stariji, sve više uočavam da ponosa imamo i previše, a da nam hvali jedan dobar zaokret i u tom, istorijskom, segmentu izradnje kapaciteta.

Naročito jer se drugima predstavljamo kao otvoreno građansko demokratsko društvo, koje zna kuda ide i kako do željenog cilja mirno da dođe. Društvo koje je uz većinsku podršku duboko zagazilo u EU integracije. Mada i koje čeka pozivnicu za nešto protiv čega je većina građana!?

Drugim riječima, prijeko je nam potrebna samospoznaja kao društvu u cjelini.

Наставите са читањем „GORE SPASA“

NIKŠIĆ NA VODI

Nikšić, sem što je teritorijalno najveća opština u zemlji i regionu, mogao je biti prepoznat i po vodama. Površinskim i podzemnim.

Namjerno kažem mogao, jer je loše upravljanje vodama dovelo do toga da su neke od rijeka praktično mrtve. Bez živog svijeta u njima. Bistrica na primjer.

Različite vrste otpada, ispusti otpadnih voda i nesnosan smrad, kao specijalni efekti, naročito tokom ljetnjih mjeseci predstavljaju neposrednu opasnost po zdravlje ljudi.

Najtužnije je to što su lokalne vlasti betoniranjem korita pokušale riješiti izražene probleme i na taj način trajno uništile riječni ekosistem.

Devastirana riječna korita, posledica nekontrolisane eksploatacije šljunka i pijeska, gdje prednjači Gračanica, podsjećaju na apokaliptične scene.

Koga put nanese pored ponora Slivlje trebalo bi da ima dobar želudac, jer su recimo plutajući leševi uginulih životinja relativno česta pojava.

Obodi Gornjepoljskog vira najveće estavele na Balkanu takođe su trajno devastirani.

I niko nije pozvan na odgovornost zbog svega ovoga!?

Plan da se prevede najznačajnija rijeka Zeta u vještačku akumulaciju Krupac sigurno nije vizionarski pogled nekoga ko voli Nikšić i ko shvata suštinu održivog razvoja.

Umjesto da se sedam jezera prepoznaju kao sjajna prilika za razvoj ekoturizma, od kojih recimo Bilećko ima i prekogranični karakter, da se zaštita Zete kao jedine rijeke koju je još uvijek moguće spasiti od trajne devastacije stavi u vrh prioriteta, da se muzički festival Lake fest iskoristi kao primjer dobre prakse, neki, a svi znamo koji, izgleda žele Nikšić potopiti do kraja.

Tolika vodena površina je blago i to ne samo u kontekstu proizvodnje električne energije.

Ali koga briga, imaćemo zatvoreni olimpijski bazen i redovan račun za struju.

Više od igre

Pre­kid utak­mi­ce iz­me­đu re­pre­zen­ta­ci­ja Cr­ne Go­re i Ru­si­je mo­rao bi bi­ti ozbi­ljan po­vod da se dru­štvo u cje­li­ni do­bro za­mi­sli i za­pi­ta ku­da ide­mo.

Jed­no od naj­sta­ri­jih fi­lo­sof­skih pi­ta­nja, pi­ta­nje uzro­ka i po­sle­di­ca, ne­ka­ko mi se či­ni naj­pri­klad­ni­jim ana­li­tič­kim mo­de­lom za ta­kav, po me­ni ve­o­ma kom­plek­san po­du­hvat.

Ako re­al­no sa­gle­da­mo sve što je pret­ho­di­lo in­ci­den­tu na fud­bal­skoj utak­mi­ci, ko­ja je bi­la mo­žda i naj­ma­nje sa­mo to, shva­ti­će­mo da je ba­klja ko­ja je po­go­di­la gol­ma­na ru­ske re­pre­zen­ta­ci­je za­pra­vo bi­la ,,sa­te­lit­ski” na­vo­đe­na i da je mla­dić ko­ji je ba­cio u te­ren naj­ma­nje od­go­vo­ran za ono što je ka­sni­je usli­je­di­lo, iako ga to ne am­ne­sti­ra od od­go­vor­no­sti za uči­nje­no.

Ci­je­li am­bi­jent i at­mos­fe­ra, na­ro­či­to na dru­štve­nim mre­ža­ma, ali i u me­di­ji­ma, u ko­joj se pri­pre­mao, ka­ko su ga na­ja­vlji­va­li, isto­rij­ski meč za Cr­nu Go­ru, tre­ba­lo je da bu­de alarm pri­je svih za Mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih po­slo­va i Upra­vu po­li­ci­je, jer su na­ja­vlji­va­ni ma­sov­ni do­la­sci hor­di pro­srp­skih hu­li­ga­na iz ze­ma­lja re­gi­o­na, ko­je će do­če­ka­ti do­ma­ći iz­daj­ni­ci, oni isti ko­ji su 2006. na re­fe­ren­du­mu gla­sa­li pro­tiv ne­za­vi­sno­sti i su­ve­re­no­sti. I ko­ji su i sa­da pro­tiv ula­ska Cr­ne Go­re u NA­TO voj­ni pakt.

Ka­da uz to do­da­mo i na­vi­ja­če Ru­si­je ko­ji su tra­di­ci­o­nal­no eti­ke­ti­ra­ni kao pi­ja­ni i in­ci­dent­ni, bi­lo je za oče­ki­va­ti da se će sta­di­on bi­ti pod po­ja­ča­nim nad­zo­rom i da će po­li­ci­ja i obez­bje­đe­nje re­a­go­va­ti na sva­ku, pa i naj­ma­nju pro­vo­ka­ci­ju.

Na­rav­no, i na­vi­ja­či re­pre­zen­ta­ci­je Cr­ne Go­re ima­li su do­dat­ni pri­ti­sak. Tre­ba­lo je na dje­lu po­ka­za­ti ko­li­ko se i ka­ko vo­li svo­ja do­mo­vi­na. Pa i re­žim, ako ho­će­te. Je­dan je­di­ni. Vječ­ni…

Наставите са читањем „Više od igre“

KR(I)VOLOVNE OSNOVE

Vijest o obogaljenom tijelu mladunca medvjeda, zakonom zaštićene vrste, u centru glavnog grada države ustavom deklarisane kao ekološka, sigurno nije nešto što će uticati na bolji imidž Crne Gore kao turističke destinacije.

Takođe, neće poslati ni lijepu sliku o njenom stanovništvu bez obzira na sve razlike u naciji, vjeri, partiji ili statistikama o EU i NATO podršci.

Vjerujem da je ovo potebno apostrofirati iz prostog razloga, treba biti svjestan dugotrajnih posledica ovakvih skandala na društvo u cjelini.

Nakon prošlogodišnjeg pomora srna , takođe zaštićene vrste, na području planina Golije koje su takođe bile obezglavljene, najnoviji brutalni kr(i)volovni poduhvat dokaz je da sistem nema odgovarajući kontrolni mehanizam i da je zaštita divlje faune naročito ugroženih i zaštićenih vrsta, na neodrživom nivou.

Sama pomisao da neke naoružane osobe bez ikakve kontrole mogu šetati vašim privatnim vlasništvom, pucati na sve što mrda, ostavljati leševe i krvave tragove, kod svakog normalnog bića mora izazvati u najmanju ruku zabrinutost.

Ali kada dođe do tolikog bezobrazluka da se oskrnavljeno tijelo mečeta izbaci na javnu površinu naselja u centru grada, onda su prirodni osjećaji revolt, ogorčenje, osuda…

Наставите са читањем „KR(I)VOLOVNE OSNOVE“

Iznad zakona

Uvijek mi je teško kada čujem za neku povredu radnika u Željezari.

Moj pokojni stric jedan je od onih koji su izgubili život na radnom mjestu u toj fabrici i vjerujem da je prirodno što mi svaka takva vijest budi bolne uspomene i nagon za reagovanjem.

Uvijek sam koristio medijski prostor da skrenem pažnju na suštinske životne probleme, pokušavajući da dam doprinos unapređenju kvaliteta životne sredine u kojoj živimo i radimo.

Tako ću i ovom prilikom upoznati široku javnost da Toščelik trenutno radi bez potrebnih dozvola i krši važeće zakone iz oblasti životne sredine.

Наставите са читањем „Iznad zakona“

PARLAMENTARNO TUCANJE

Konfuzno izlaganje poslanika Andrije Popovića na temu razvoja energetike u Crnoj Gori u kom je pokušao na jedan dosta površan način baviti se veoma kompleksnom temom kao što su hidroenergetski objekti, zapravo na najbolji način pokazuje svu nemoć energetskog lobija koji u cijelom regionu trpi poraz za porazom.

Naravno da ne mislim da je predsjednik parlamentarne Liberalne partije Crne Gore, koja je zastupljena u izvršnoj vlasti, sa namjerom stao na stranu onih čiji materijalni interesi  ruše sve moralne standarde, ali ipak moram primjetiti da način na koji se pokušavaju diskreditovati oni koji ne žele dopustiti dalju nekontrolisanu devastaciju i zloupotrebu prirodnih resursa, očigledno reflektuje nedostatak agrumenata i kvalitetnih projekata.

Jasno je da energetski lobi ima svoje i ljude u svim parlamentima regiona, ne samo našem, pa i u lokalnim ako hoćete, u koje se uzda da će u određenom trenutku izglasati ono što im bude sugerisano, naređeno ili kako god to definisali.

Takođe je izvjesno da se među onima koji mudro ćute, ili spavaju, nalazi još jedan broj njih, dovoljan za većinu kada se bude odlučivalo. A odlučivaće se sigurno. Mora, drugačije ne može.

Oni bi za razliku od onog što je poslanik Popović citirao u Parlamentu vjerovatno ,,željeli da im ulazi, samo da se ne tucaju”. Makar ne da se (sa)zna. Nadam se da nijesam prekšio uređivačku politiku.

Postoje različite struje i lobiji u svakoj parlamentarnoj partiji, a kako se meni čini biće ih sve više, što čini izvjesnijim i vanredne izbore. Možda već i ove godine!?

A kao što svi znamo u izbornoj, pa i predizbornoj godini, svaka strategija ode u drugi plan, jer jednostavno nema se vremena za ništa drugo sem za kampanje.

A tu tek ima svega, pa i tucanja.